Kikiriki, semenke, sport za zube: Galeb, kamen, majstori

Ovih par dana život me je nagradio činjenicom što mogu da šetam uz more hercegnovskim šetalištem i što se kroz oblake probilo sunce. Sasvim slučajno ovih dana desilo se da čitam Živeti u malim gradovima, D. J. Danilova, i da proživljavam njegove misli daleko od svog matičnog grada koji mi gotovo ni najmanje ne nedostaje.

Za njega me veže posao, roditelji, moje biljke koje opsesivno gajim. Sve druge odlike metropole za mene su postale teret, a tempo u kojem se u njemu trči uveliko me guši, ja sam odavno maratonac a ne sprinter. Previše ljudi i previše glasova muti mi misli, u velikom gradu ih je nemoguće izbeći. Rasterećenost malih gradova od ljudi je ono što mi prija. Zimi se svakako još manje ljudi sreće u malom gradu, ali čak i tada volim da zalutam onim delom obale, sasvim pustim, recimo onim ispred bolnice u Meljinama.

Ta velelepna građevina, možda najlepša na primorju, i nekada čuvena bolnica koju je ni manje ni više posetila čak i Pamela Anderson, zimus zamalo da bude oteta od naroda i prodata privatnim firmama koje bi od nje napravile hotel, kazino, ili šta su već napravili od gotovo svih prirodnih i društvenih dobara na primorju. Srećom, meštani su se pobunili i bolnica je sačuvana, osim što nema ko da radi. Ako je ko od doktora bez posla, predlažem, potražite posao u bolnici u bajkovitoj Meljinama. Svakako, ispred bolnice, komad šetališta je večito pust. Sretnem tek ponekog zalutalog rekreativca koji se čak toliko odaljio od Škvera.

Juče mi je društvo pravio jedan galeb, koji se baš tu, ispred bolnice, kupao. Zaranjao je glavu, iznova i iznova, u ledenu morsku vodu koju je sa sebe stresa hitrim pokretima tela i krila. Nijedna kap vode se nije zadržavala na njegovom telu, svaka je klizila brzo i glatko niz perje premazano smolom. Na galebovom licu videla sam odraz čiste sreće, ne preterujem. Uživao je, i bio radostan, videla sam to, kao što na detetu koje se igra poznate sreću na licu čak i ako glas ne ispusti. Nije li sam taj prizor bio dovoljan da čovek poveruje da je život čudo.

Na balkonima staračkog doma sušio se pozamašan donji veš. Odolela sam čežnji da iz jednog dvorišta ukradem kivi, iako se videlo da ga niko ne bere. Pedesetak metara šutirala sam jedan te isti kamenčić sve dok nije počeo da mi liči na mene. Najzad je upao u otvor od kanalizacije i bilo mi ga je žao. Vezala sam se. U nastavku šetnje srela sam nekoliko radnika za mešalicom, zidali su neku novu pontu. Skinuli su svoje radne jakne, da ih sunce ogreje, radili su lagano i bez pritiska. Mešalica je brujala i bura je kovitlala more, zvukovi su se mešali i odlazi dalje, i ja sam hodala dalje, a majstori su ostali tamo, na ponti, podvrnutih rukava uživajući u suncu.

Molila sam boga da ne sretnem nikoga koga poznajem, da ne moram da govorim, da ne dozvolim nikome da me izmesti iz tog trenutka, iz tog spokoja, kojem smo prisustvovali samo galeb, kamenčić, majstori i ja.

Fotografije: Milica Vučković