Gistro priče: Veče na Zelenom vencu

Grad čine ljudi. Malo je paradoksalno, ali kada oni odu iz grada, tad je grad još lepši. Šta li ga onda čini? Možda letnji mir. U avgustu je gradski prevoz poluprazan, taksija i parking mesta koliko voliš, u pošti nema gužve, u samoposluzi na delikatesu ne čekaš pola sata, a čak i svako „dobar dan” od nepoznatog prolaznika zvuči melodičnije. Volim avgust u Beogradu.

Pre neko veče me je šetnja odvela na Zeleni venac. Tamo me je jedan stranac pitao kako da dođe do Kalemegdana. Nakon što sam mu objasnio, pitao me kakav je ovo smrad koji se oseća po centru. Kaže mi da je on iz nekog malog francuskog mesta i da dobro zna kako smrdi stoka iz štala, a ovaj miris ga podseća baš na to. Rekao sam mu da to možda ima veze sa ljudima koji su ovde na vlasti, mada ne bih da vređam stoku. Nasmejao se i dodao da je slično tamo odakle je on. Velika je razlika između sličnog i istog, rekoh. Rukovali smo se. Zove se Pjer i bavi se fotografijom. Rekao sam svoje ime i da se bavim pisanjem. „Znači ne znamo šta ćemo sa parama, jel da?” Volim kada su ljudi ironični. To znači da se ne plaše da pokažu kako im je život nekad surov. Ionako je previše preplašenih.

Prošao sam kroz onaj podzemni prolaz. Bilo je veče, tako da nisam video Nevena Kogovića sa raštimovanom gitarom. A volim da ga vidim. Umesto njega, bila je devojka koja prosi, žena koja prodaje čarape i lepeze, i par tinejdžera koji su sa telefona glasno slušali neku muziku za koju sigurno kažu da je vrh.

Na autobuskoj stanici sam video devojku koja je pričala sa nekim telefonom. Sve vreme se smejala. Kada bi postojala NBA liga osmeha, njen bi verovatno „drao” sve ostale sa 20 razlike. Imala je pravilne crte lica, ravnu plavu kosu, velike, bele zube, oko vrata crni broš, belu košulju, plave farmerke i neke preslatke vintidž cipele na poluštiklu. Izgledala je kao osoba zbog koje bi neko napisao knjigu koja će završiti u lektiri. Ili bar u nečijem srcu. Znam da postoje ljudi koji pokreću svet i posmatrajući je tako gracioznu, pitao sam se nije li ona jedna od njih.

Malo ispod autobuske stanice, mali ciga me je pitao imam li deset dinara. Imao sam 20. Dao sam mu. Rekao mi je: „Kume, samo nemoj da me pitaš na šta ću da ih potrošim”. Nasmejao sam se i dodao da kad bude kupovao avionsku kartu, izabere mesto pored prozora, oblaci su lepi. I on se nasmejao rekavši: „E takvog te volim”.

Stao sam na vrh Prizrenske i još jednom bacio pogled na Zelenjak. Iako je bilo saobraćaja i ljudi, delovalo je mirno, tiho i spokojno. I srećno. Pitao sam se da li je to do mene ili do leta u Beogradu. Nisam znao. Uostalom, koga je briga.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča