Gistro priče: Voleo bih da si tu

Dolaze praznici. Opet će se svi kreveljiti i izigravati sreću. Umesto filma o Supermenu, na prvom programu će biti film o Tomi Zdravkoviću. Praviće se liste albuma i filmova na kojima će jedni otkriti nešto što im se baš sviđa, a nisu imali pojma o tome pre, dok će drugi trubiti kako su njima liste besmislene i da ne razumeju zašto ih ljudi uopšte prave. Lekari će ponovo upozoravati da se izbegavaju veća okupljanja i da se ne vozi pod dejstvom alkohola. A ja ću ovde biti sam.

A mogli smo da odemo zajedno na pijac i kupimo neku malu, ubogu jelku. Mogli smo da umesto ukrasa na nju zakačimo papiriće od pojedenih čokoladica, raznobojne rizle, kutije šibica, tvoje prstenje i moje lekove za pritisak. Ti bi sigurno rekla da nisam normalan, na šta bih konstatovao da se sigurno ne bi ložila na mene da jesam. Na to bi verovatno rekla da se ti uopšte i ne ložiš na mene. Tad bih te gurkao rukom i govorio da si Pinokio kome je porastao nos.

Mogli smo da se šetamo Kosančićevim vencom noću, da se crnim markerom potpišemo na nekoj klupi, da pijemo vruće vino i da slušamo soul iz šezdesetih. Kako kada ja ne pijem, sigurno bi pitala. Istina, ali mogu vino u specijalnim prilikama. A gde ćeš specijalnije prilike od one u kojoj smo zajedno i u kojoj smo srećni.

U tim prazničnim noćima, mogla bi mi reći svašta što nisi. Mogla bi mi pričati kako te čekanje više ne boli, kako si prošle nedelje imala užasan dan na poslu kog ti je pun kufer, o svom tati, o tome kako se uspavljuješ tako što dodiruješ svoj pupak, o pesmama koje te podsećaju na trenutke kada si bila bezbrižna, o zimskim noćima ispod debelog jorgana sa onim velikim prorezom u sredini, o skandinavskim kirimi serijama, crno-belim filmovima, a mogli bismo i zajedno gledati Kaprin It’s a Wonderful Life. Kažu da ljudi to rade za praznike.

Ni ja ne bih ćutao. Znaš da to ne umem. Pričao bih ti o malim ljudima iz radija, o letima kod dede kada sam krao najslađe komšijske višnje, o tome kako sam ti jednom napisao dugačku pesmu koju ti nikad nisam pokazao, a možda bih ti jedinoj na svetu otkrio o čemu se zapravo radi u romanu koji pišem poslednjih trista godina. Rekao bih ti sve šta te zanima, a verovatno i ono šta te ne zanima. Možda bi mi u jednom trenutku morala čak i zapušiti usta. Ne rukom, ne flasterom. Morala bi da budeš kreativna.

Mogli bismo svašta, ali nećemo. Za to postoje dobri razlozi. A dobri razlozi nekad pokreću i zaustavljaju svet. Istina, to nekad rade i loši, ali kad smo mi imali veze sa njima? I nije sad to kao neka tuga, bol, očaj i štatijaznam. Nismo mali. Ja pogotovu. To je život. A on funkcioniše po principu razloga. Umesto svega toga, skuvaću sebi čaj od koprive, ostaću jedini čovek u zemlji koji nije gledao film o Tomi Zdravkoviću i pustiću do daske River od Džoni Mičel i zamisliti da umem da klizam. I otklizaću negde daleko odavde. Imam dosta dobre razloge za to.

Naslovna fotografija: Vladimir Skočajić Skoča