Ivan Tokin: 26 grama
Računao sam ovako – odmah posle slave, dakle 21. januara, postajem vegan. Takav potez je bio neophodan jer kraj prošle i početak ove nedelje kad me nisu ubili, ne znam kako nisu.
Zakačio sam i dva svinjokolja, od toga jedan najbolji na svetu, plus sam već tamo polovinom decembra predvideo da ću sredinom januara postati vegan i onda sam se mislio i ovako – Kad se već opraštam od mesa, i ne samo od mesa, hajde onda da to bude u velikom stilu. Taj veliki stil je uglavnom značio da ne jedem ništa što nije životinjskog porekla, i da me za to nije briga, jer mene veganstvo čeka iz ćoška, nije mi bilo teško da potegnem van grada po suhomesnate proizvode, sklapao sam nova poznanstva preko slanine i kobasica, kakve sam samo kobasice jeo u ovom predveganskom periodu, tako sam doručkovao danima samo poširana jaja i slaninu, i kad već pominjem slaninu moram da vam kažem da sam uspeo da nađem najbolju slaninu na svetu, to je jedna slanina od pretprošle godine.
Takve se slanine ne kupuju, one se ili prave ili se dobijaju na poklon. Ja sam je dobio na poklon. To je bilo poslednje meso koje sam jeo, za slavu. Dobro nije baš poslednje ali poslednjih nekoliko dana intenzivno pravim planove za svoj veganski ostatak života. Žitarice, žitarice, žitarice, mahunarke, koštunjavo voće, tofu i sve što treba. Jelovnik za sledećih nedelju dana juče je bio gotov.
Jutros sam se probudio uzbuđen, doručkovao voće i otišao da vežbam. Za ručak sam spremao čorbicu od ječma i crnog sočiva, sa belim lukom i šargarepom. Kad sam zavukao ruku u donju fioku u frižideru da uzmem peršun, dodirnuo sam nešto masno. Komadić slanine mi se zalepio za prste. One slanine. Izvadio sam ga kao relikviju iz prastarih vremena i izmerio. 26 grama. I sad i sami vidite, između mene i veganstva stoji tih 26 grama.
Naslovna fotografija: Blake Carpenter on Unsplash
