Ivan Tokin: Čelsi

Razgovarao sam s čovekom. Jedva smo se našli. Ja sam pokušao da nađem izgovore za odlaganje, te nisam raspoložen zbog ovoga, pa zbog onoga, pa nije red kad sam ovako raspoložen da maltretiram ljude, i takve stvari. Nije da sam izmišljao, stvarno nisam raspoložen u poslednje vreme.

Ali on nije to hteo da prihvati kao objašnjenje, pa smo se našli, imali smo i neka posla, da nešto napišemo i snimimo zajedno. I ja sam se pojavio, seli smo u kafanu, on je jeo a ja sam pio i malo smo radili, pa sam ja krenuo da kukam, mislim, nisam baš mnogo kukao, ali sam pitao kad će da prođe, da mi on kaže i da mu ja verujem i ako ne prođe kad je rekao da imam na koga da se ljutim. Eto, tako sam ja to smislio, a on mi je rekao da može odmah da prođe, samo ako hoću da mi ispriča dve priče. Ja sam, naravno, hteo, a on mi je ispričao.

Te dve priče tiču se ljudi s kojima se on čuo u poslednjih dvanaest sati, to su ljudi koje obojica poznajemo, njemu su to baš bliski prijatelji, a ja ih dobro znam. E sad, da vam ne detaljišem, ti ljudi nisu baš najbolje, životno i zdravstveno, u stvari što se jednog tiče, baš je on u pitanju, a što se drugog tiče, tog jednog što ga baš volim, u pitanju je njegova žena.

Nisu bitni detalji, ali bitno je da sam se stvarno osetio bolje, na trenutak, pa mi je onda bilo mnogo gore nego pre svega toga, onda sam i ja uzeo da jedem, pa smo još malo pili i ja njega pitam kako on sve to izdržava, računajući da ni njemu u životu baš ne cvetaju ruže, i kako ne uzme da plače po ceo dan. On mi čovek kaže – Ja više ne plačem na strašne stvari koje se dešavaju, one su mi postale normalne, ja plačem na gluposti, znaš, evo sad sam plakao kad je Čelsi uzeo pehar.

Naslovna fotografija: Pexels