Ivan Tokin: Čovek za šankom

Taj dan je prolazio mirnije nego što sam očekivao. U stvari, taj dan se preda mnom raščistio od obaveza odmah ujutru, jedna za drugom nestajale su i ostavljale mi prostor da radim šta god hoću. Ja sam, naravno, odabrao da ne radim ništa.

Gledao sam kroz prozore, gledao sam u plafon, kuvao sam ručak, da jedemo nešto lepo, domaće, kad se svi vrate kući. Moram da priznam da sam malo i pisao, ali neplanski, kompjuter je bio otvoren, i ja bih povremeno seo i zapisao nešto. Sve sam zapisivao na jedno mesto, stalno sam nastavljao jednu priču koju već dugo pišem.

Kad su mi se žena i dete vratili, ručali smo, pa se žena setila da je nešto zaboravila na poslu htela da ode po to, ali ja sam rekao – Neka ja ću. Izašao sam u japankama, šortsu i crnoj majici s kratkim rukavima. Ne mislim da čovek treba da izlazi iz kuće u japankama, nije mi to lepo, pogotovo muškarac u mojim godinama.

Međutim, japanke su tog dana predstavljale moju snagu moje slobodne volje da radim i stvari koje mi se ne sviđaju. Uživao sam u toj slobodi i
njenom trenutnom simbolu, ali i u povetarcu koji mi je duvao preko stopala.

Išao sam trolom, tri stanice. Između druge i treće stanice ugledao sam kafić koji do tada nisam primetio, i kroz izlog kafića čoveka kako sedi za šankom. U šanku je bio šanker. Njih dvojica bili su sami u kafiću. Trola je prošla a ja sam mislio kako je lepo zaseo taj tip tamo. Nisam video šta pije, jer brzo smo prošli. Uzeo sam šta je trebalo sa ženinog posla i peške se uputio kući, hteo sam da prođem pored onog kafića, da vidim kakva je tačno situacija, ako situacija uopšte bude postojala dok stignem tamo.

Postojala je. Ušao sam i seo za sto pored izloga, ceo jedan zid bio je izlog. Još uvek su bili sami, i obojica su me pogledali kad sam ušao. Viknuo sam od stola da hoću pivo, šanker mi ga je doneo i vratio se u šank. Čovek za šankom nije gledao za njim pa sam pretpostavio da nisu bili usred razgovora, što se ispostavilo kao tačno.

Uopšte nisu razgovarali, šanker je gledao svoja posla, a čovek za šankom gledao je ispred sebe. Pio je viski, nisam mogao da znam koji, i pio je pivo iz flaše, ispred sebe je imao i espreso i flašicu kisele. Pio je od svega pomalo, mada najviše viskija i piva. Dok sam ja sedeo tamo, a sedeo sam jedno 45 četrdeset pet minuta, popio je četiri viskija i dva piva, i nije da mu brojim, ali pio je i pre nego što sam ja došao.

Lepo je sedeo, onako kako ja volim da se sedi za šankom, ne kao vreća, nego ispravljeno, laktovi na šanku, glava malo pognuta, pogled ispred sebe u sam šank ili u pića iza šankera, glava može da se okreće na obe strane, u njegovom slučaju to je bila leva strana, da gleda ko prolazi ulicom. On nije okretao glavu, pio je, pušio, i odlično izgledao. Gledao je svoja posla.

Ponekad bi prstom pokazao na praznu čašu za viski ili praznu flašu piva, pa bi dobio nova pića. Dim od cigarete duvao je u površinu šanka, pa se dim odbijao od šanka, delom se izlažući sunčevim zracima, pre nego što nestane.

Taj tip sedeo je tamo po svim pravilima sedenja za šankom a ja sam uživao gledajući ga. Kao spomenik svima koji smo tako sedeli i pili, tako sam ga doživeo, mada on nije nikakav spomenik, nego živ čovek pijanac u svoj autonomiji. Živeo!