Ivan Tokin: Napokon

Mučilo se do tri posle podne. Sedeli smo i mi smo se mučili s njim. Te kako je prošlo ovo, kako je prošlo ono, šta te boli i šta mene boli, da li su poverioci danas malo bolje ili malo gore raspoloženi, kad će plata, kolika je plata i da li je plata još uvek odgovor na naše finansijske potrebe, da li nam je problem uopšte u prihodima, ili je u rashodima, rashodi su mi sumnjivi već godinama, da li su majstori sve završili na vreme, gde da spavam noćas jer možda se oseća ta farba, da se ne probudim drogiran, a i zašto da se ne probudim drogiran, ko zna kako rade te farbe za zidove, a ti kako si, kako je prošlo ono tvoje jutros, ma dok je došlo do tog jutros, prvo sam morao da se probudim a nije mi se budilo, a onda mi je falilo još bar jedan sat da spavam, znaš, da je neke pravde, da ima bilo kakve pravde na ovom svetu, ja bih dobio taj sat spavanja, i ja znam da je on moj, ali ne znam kako to svima da objasnim, ne znam ko je nadležan za te stvari, ali nema veze, to je standardna nepravda, i onda ostavinska brate, to je pakao, ej dečko ne idemo u detalje, a je l tako, pa kako onda ja znam čime si skidao fleke od farbe sa te jakne i da je ostalo da se vidi kao da ti je neko jeo burek na leđima, e pa izvini ali to je skroz druga stvar, nego ostavinska je krenula naopako, ali onda i ja imam prava da kažem da mi se vraća reuma u desnom kolenu, ej dečko reuma ne može, to vodi u depresiju, e pa dobro onda ne znam šta ćemo.

A onda, kap po kap, počela je da pada kiša. Sedeli smo i osluškivali, stvarno kiša, sve jača i jača, i onda smo izašli da prikupimo baštu, da ne oteknu stolice, sve smo složili i seli da gledamo kišu. Nema čovek pametnijeg posla kad pljušti, nego da gleda šta se dešava. Dok pljušti, sve je okej.

Naslovna fotografija: Unsplash