Iz Fride: Bilmez

Noćas u klubu jedan plećati bilmez od dva metra, došao pijan sa nekog slavlja i krenuo da igra bahato i bezobzirno, sa tim širokim ramenima, kao džinovsko veslo koje svojim pokretima pomera more ljudi. Ne možeš da ga suptilno izguraš iz svoje zone. On je tako veliki i stabilan da apsorbuje sve pokrete nas koji smo oko njega i nameće svoj pokret.

I sad ja tu stojim i osećam se pokoreno, a zadnje što mi treba u noćnom izlasku je da mi neko postavlja ograničenja. Međutim, neko vreme tolerišem, jer shvatam da to ne radi namerno i da sam jebiga u klubu, a ne u pozorištu. Rešim da malo trpim, no on me gura sve jače i ja počinjem da se nerviram sve više. Taman kad sam došla negde na ivicu strpljenja, on mi celom svojom težinom stane prvo na jednu pa na drugu cipelu i bukvalno mi slomi vrhove omiljenih crvenih cipela.

E onda, popizdim.

Povezani članci

Fudbaleri nisu ni cirkuzanti, a ni neko ko treba da rešava naše lične i nacionalne probleme

Lepota iščekivanja

Skočim na njega svom snagom. Iz petnih žila počnem da guram da ga oborim na pod. Guram ga silinom besnog čoveka i ludaka, on jedva uspeva da se održi na nogama. Guram ga šakama kao da hoću da srušim zid. Guram ga da padne jebem mu mater, pa makar me ubio. Uopšte ne razmišljam o posledicama. Guram ga najsilovitije i najsamouverenije, a njemu nije jasno šta se dešava. On drži pivo u ruci, ima pogled čoveka koji se probudio iz kome. Ne može da veruje. Na svaki moj udarac, on se zatetura i pomeri korak unazad. Idem prema njemu i guram ga kao buldožer. Guram ga deset metara, preko celog kluba, od šanka do DJ pulta, kroz ljude, pravim stazu u masi. Odjednom osetim neke ruke kako me vuku za ramena i odvajaju od njega. U deliću sekunde pomislim kako je to Šarar koji hoće da me spasi, da ne dobijem batine. Ruke su snažne i uspevaju da me odvoje od bilmeza. Okrećem se i vidim da je to njegov prijatelj koji je došao da ga spasi od mene. Tada se izraz na bilmezovom licu menja, kao da dolazi sebi i gleda me sa osmehom i oduševljenjem, gotovo prijateljski. Pita me „šta ti je, jesi luda, ‘oćeš da me ubiješ?“. Ja smrtno ozbiljna sa tragovima histerije u govoru tela, kažem „ma daj ne seri ti si uživao u ovome i hteo bi opet“. On umre od smeha, zagrli me, izvini se i kupi mi pivo. Kad sam krenula kući, otišla sam da se pozdravimo i da bacimo pet.

Posle su mi rekli da je to neki lokalni grubijan koji ne bira koga će da udari i da im nije jasno kako me nije sravnio sa zemljom. Svi naši prijatelji, uključujući i mog muža, stajali su sa strane, posmatrali u šoku i čekali da polete čaše i flaše. Kažu „ti si budala, jednom ćeš tako da najebeš“. Nemaju pojma. Nikad nisam najebala, pa neću ni sad. Verujem svom ludilu koje ne brine hoću li ostati živa kad nešto naumim i znam da je rešenost da oborim kiklopa od dva metra makar poginula, jača i veća od njegove visine i snage. On je to video i osetio.

Kad se zainatim, mogu da oborim drveće, kamione, stene, brda, države i svetove. Isključim strah od smrti i sve što je smrtno sklanja se s puta. Bila sam jača i pobedila sam, a poraženi mi je uzvratio osmeh i rispekt. Znači nije baš takav bilmez. A nisam ni ja baš tako luda. Samo sam neviđena carica.

Fotografije: Unsplash