Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Tvrđava

Bilo jednom jedno selo. Često ga sanjam.

Kad se probudim, ono ostane zgrudvano u dnu pluća. Nosim ga tako satima, dok se ne rastvori u danu.

Noćas sam tamo gradila kuću. Nisam mogla da podnesem da sam samo gost.

„Biće to mala kuća. Soba i kupatilo. Da imam gde da prespavam ako me uhvati noć.”

„Ali šta će ti kuća? Ti tamo ionako nikad ne odlaziš”, govorili su mi glasovi.

„Odlaziću. Ići ću bar jednom godišnje, na nekoliko dana, da vidim ljude.”

„Koje ljude? Svi će do tada ostariti i umreti. Prijatelji tvojih roditelja, teta-Radine krznene patofne i omlet od suvih paprika – toga više nema!”

„Imam drugarice koje i dalje žive tamo. Viđaću njih.”

Ne mogu da izbijem selo iz glave.

Pre 27 godina su me iščupali iz njega. Nisam se odselila. Ja sam odande hirurški odstranjena.

Kao što primitivni narodi imaju eksternalizovanu podsvest, pa u svom okruženju vide duhove, vilenjake, natprirodne sile i bića, koja su zapravo proizvod njihove još uvek neoblikovane psihe kojoj civilizacija nije pritegla uzde, pa se njeni simboli nekontrolisano prelivaju u spoljašnji svet, u predmete i pojave. Tako i deca, još uvek neformirana odrastanjem, svoju sredinu ili neke stvari iz nje, dožive kao deo sebe.

Proces obrnut eksternalizovanoj svesti: internalizovana stvarnost.

Ja nisam postojala samo u granicama svog tela. Moja duša je obuhvatala seoske puteve, prečice do kuća mojih drugarica.

Cela osnovna škola, njene sive stepenice, biblioteka, kabinet za francuski i menza, u kojoj školski kuvar Boče pravi pileću ragu čorbu, to sam sve bila ja.

Bilo me je u napuštenim kolibama koje mirišu na dim. U trešnjama koje smo brali. U nizbrdicama na kojima smo se sankali.

Bilo me je u babama kojih smo se plašili, pored čijih kuća ne bismo smeli da prođemo u sumrak.

Bilo me je u psima koji su čuvali dvorišta. U deda-Brankovoj radionici iz koje smo krali elektrode.

Bilo me je u bunarima, u seoskim vračarama, u smradu svinjaca.

Bilo me je u onom Dejanu koji bi do kolena ušao u stajsko đubre za jednu karamelu.

Bilo me je u poljima šećerne repe, u tišini, u mirisu seoske pošte odakle smo telefonirali dok nam nisu uveli fiksni.

Posle me je bilo i u tom narandžastom telefonu oko koga smo obletali i čekali da zazvoni.

Bilo me je u maminim zagorelim kolačima i čorbi od zelja. Bilo me je u najlonu koji je obavijao sedišta tatinog novog trabanta.

Bilo me je u braon vratima seoske kafane. Nikad nisam ušla iza njih. I u mirisu kifli koje je prodavala Danče, pre toga smo po jogurt i kifle morali u grad.

Bilo me je u crvenoj kosi nastavnice Slavice koja ispravljenih leđa hoda prema školi.

Bilo me je u vašarima i na proslavama. U hladnim sobama gde su pihtije i sutlijaši.

Bilo me je u centru sela, u spomeniku sa petokrakom. Oko njega smo sedeli kad izađemo u grad.

Bilo me je u devet sati pred bankom, kad nisam došla jer mi je otac zabranio da idem na prvi dejt sa dečkom koga su zvali Četka.

Bilo me je u svim Titovim slikama iznad table.

Bila sam u našim vršnjacima ometenim u razvoju: Ljubiši, Radojici, Goci, Igoru. U njihovim mukama da budu normalna deca kao mi. U njihovom razočaranju i sto puta ponovljenim razredima.

Bilo me je u šubari gluvog deda-Vidoja i u dinama od obranog suncokreta ispod čika-Žiletovog ajata.

Bilo me je u obroncima sela, najudaljenijim tačkama do kojih sam išla sama. Tamo je selo prestajalo da bude selo i postajalo šuma, brdo, parlog, ništa.

To ništa me uvek zavodilo. Bojala sam se visoke trave i kladenaca, guštera i paukova, zaleđenih bezdana u koje smo se samoubilački brzo spuštali na ručno sklepanim sankama.

Zavodila me divljina, zavodio me strah. Zavodila me opasnost i daljina.

Rubovi sela za mene su bili kraj sveta. Granica svemira.

Tik iza te granice živeo je naš dečji raj. Naša sveta zemlja koja je u proleće isparavala zanos.

Sećam se prvog Đurđevdana, kad su me drugarice povele da beremo bilje kojim se taj dan kite kapije i vrata i devojke se kupaju u njemu. One su bile deca kao i ja, ali su znale svaku travku, kako se zove i čemu služi.

„Ova je da se momci lepe za tebe!”

Zalepile bi mi na džemper stabljiku i otrčale, dok se za njima kao razvezana mašna vijorilo kikotanje.

Kad siđeš sa asfaltnog puta, pa blatnjavim stazicama kroz vrzine i bagrenje, kroz šumske ljubičice, paprat i mahovine, u jednom trenutku ukaže se pred tobom čistina, proplanak kakav sam viđala u svojim dečijim predstavama raja.

Mladi muškarci, podvrnutih nogavica i bosi, jure za loptom po mokroj travi i njihova vedrina, polet i zdravlje pucaju iznad proplanka i ispunjavaju krošnje udaljenog drveća, kao što zvuk lopte u dodiru sa njihovim nogama, odzvanja prirodom poput meke, tupe, sabijene eksplozije.

Oko njih žene, devojke i deca, sa religioznom posvećenošću zagledaju svaku biljku, miluju latice, prebrojavaju listove i ne uberu ni jednu dok nisu sigurni da je to baš ta.

„Ovo je kukurek. Pazi, on je otrovan!”

„Pa nisam ni mislila da pasem.”

„Ali ovu, na primer, možeš da jedeš. Probaj kako je slatko!”

Čupa ljubičaste zvončiće i siše im slatko dno.

Uveče bismo stigle kući s naručjima punim cveća. Kitile kapije, punile kade i korita, zamišljale želje. Spavale sa lišćem ispod jastuka. Male hrišćanske paganke.

Godinama posle toga, sanjam san koji se ponavlja. Kako hodam zemljanim šumskim putem i ljudi iz usamljenih koliba mi mašu, poznajem njihova lica. Na kraju puta je velika prastara kapija sa kamenim okvirom, kao portal u drugi svet. Kad uđem iza kapije ugledam staru tvrđavu, obraslu u mahovinu i travu. Na skrivenim kamenim pločama su uklesane mudrosti na nekom drevnom jeziku. Tamo nema ljudi, sama sam i tišina vlada prostorom.

Jedino živo je povetarac koji lagano mazi ruševine i kamenje. I ja, koja ne mogu da obuzdam osećanja. To mesto je za mene sveto. Moj davno zaboravljeni dom. Znam da ono nije deo ovog sveta. Osećaj je svaki put isti: neopisiv sveobuhvatan mir i osećaj privilegovanosti što sam tu i što prepoznajem gde sam.

Taj san sam sanjala bezbroj puta. A tek danas sam ga razumela.

Moja drevna tvrđava, moje sveto mesto iz prošlosti i moj mir, jeste moje selo. Sećanje na njega. Ta prošlost ne može da se vrati, zato je iza kapije i zarasla u travu. Ali je osećaj živ i ja mu se stalno vraćam. Možda se i ne vraćam mestu, već sebi koja sam ostala tamo. Mojoj eksternalizovanoj duši koja se zauvek prosula po tom selu. Nije bilo načina da je skupim i ponesem sa sobom.

Ja sam se sa trinaest godina odselila od sebe. I to nikad neću moći da prebolim.

Zato sad sanjam da tamo pravim kuću, makar najmanju na svetu, samo da se sklupčam ponovo u sebe, u bezbrižnih trinaest godina, u zdrave mlade roditelje pred kojima je budućnost, u pitom i čudan svet mog detinjstva koje je na svojim ivicama nosilo i u svojoj prirodi krilo tako lepa čudesa koja ću celi život pokušavati kroz umetnost opet da stvorim. Da ih vratim u svet, da bi me svet, mrvicu po mrvicu, iz mog sanjanog sela, opet vratio meni.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Kolumne

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…