Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Boris

Nisam od onih što mnogo pitaju. Ako počneš sam da mi pričaš, mogu odlično da slušam, ali ako ne počneš, može se desiti da te mnoge stvari nikada ne upitam. Tako je prošlo više od godinu dana naše veze, a da ga nisam pitala ništa o roditeljima. Ko su, kakvi su, čime se bave. Ništa. Takve stvari meni prosto ne padaju na pamet. A onda me je neko pitao o njegovoj porodici, pa sam se osetila neprijatno što ne znam ništa i odmah ga nazvala. On je nešto promrmljao, da ima samo staru, da mu je stari poginuo u saobraćajnoj nesreći još odavno, kad je on imao devet godina. Zvao se Boris. Rekao mi je to kroz poluosmeh, kao da ga ne dotiče previše. U meni je, međutim, zasvirala sirena za uzbunu. „Godinu dana volim ovog čoveka, a nisam znala da je izgubio oca sa devet godina?!”

Pomislila sam kako ta stvar ne može da prođe usput i kao „nije to ništa“. Mi moramo jednog dana da sednemo, da pogledamo jedno drugo u oči i da Ivan počne da govori. Sve. Do poslednjeg detalja. Ama baš svaki trenutak, osećanje, utisak vezan za taj gubitak, on će tada meni da ispriča i ja ću to iznova da preživim sa njim. To mora, ako želimo da budemo pravi. Njegova dečija bol, koja ga je tada raznela i obeležila za ceo život, mora da prođe kroz mene. Ako se to ne dogodi, mi onda nismo ništa drugo do obični cimeri, koji slučajno i usput jedno drugom prave društvo.

Prošlo je nekoliko meseci dok se nije namestio taj dan. Ležali smo na podu, u iznajmljenoj garsonjeri. Doselila sam se u Rijeku i nismo imali krevet. Imali smo dušek na podu i celi jedan arhipelag ostrva od nabacanih knjiga kroz koji smo prolazili kao kroz lavirint. Dakle, legli smo i ja sam ga pitala da mi ispriča sve.

On je na trenutak zaćutao i onda krenuo. Uvek ću da se sećam prve rečenice. „Bio je čist, proziran zimski dan”. Opisivao mi je vetar i nebo i boje. Svaki atom vazduha koji ga je okruživao tog dana, moj mali Ivan je zapamtio. On ima devet godina, njegova mlađa sestra šest. Čekaju da se otac vrati sa puta. Zvono na vratima. Dva policajca. Govore nešto njegovoj mami. Veliki Ivan kaže da je bila jaka i dobro podnela vest. Nije vrištala pred decom, nije se stropoštala na pod. Mirno se vratila u stan i nekako im rekla da tata neće doći. „Kakva glupa vest!“ misli mali Ivan „naravno da će doći.“

Na očevoj sahrani je bilo mnogo ljudi. On je bio društven čovek. Svi su plakali, gledali sažaljivo u malog Ivana i brisali suze. Ivan nije plakao. On je još dugo, mesecima, možda i godinama, čekao da se otac vrati. U školi se osećao kao da mu fali jedan ud. Kao da je hendikepiran u odnosu na drugu decu. Kad razgovara sa strancima, lagao je da ima oca. Voleo je da sluša sebe dok priča o tome, za trenutak bi i sam poverovao u svoje laži. Pričao mi je o skrivenom bolu, o noćima kad bi plakao dok ga creva ne zabole, o očaju i nadi koji su se smenjivali, o odbijanju da se pomiri da oca nema, o dečačkom besu. Pričao mi je o svemu, sat, dva, tri. Plakali smo oboje kao sumanuti. Ja sam ridala i grlila ga, suze su nam se pomešale, natopili smo dušek njima, a onda me sav otečen, crvenih beonjača pogledao i pitao: „Ako nekad budemo imali sina, je l’ može da se zove Boris?” „Naravno”, odgovorila sam.

Godinu i po nakon toga, nas dvoje odlazimo u Firencu na nekoliko dana. Ivan drži neke govorancije na samitu gradonačelnika iz celog sveta. Na glavnom gradskom trgu je veliki videobim koji prenosi konferenciju uživo. Dok on unutra čami i drži govore, ja šetam po Firenci, jedem sladolede, obilazim muzeje i s vremena na vreme svratim do glavnog trga da ispratim šta moj muž zbori. Predivno proleće u Toskani. Smešteni smo u starom dekadentnom hotelu u centru grada. Na ručkove odlazimo u palatu Vekio gde se odigrava konferencija.

U ogromnoj sali beli okrugli stoljnjaci i švedski stolovi kakve ljudsko oko nije videlo. Brda sireva, tartufa, sto vrsta mesa, morskih plodova, slatkiša, najfiniji espreso u potocima, da ne nabrajam – totalne bahanalije. Mi žderemo kao da hranu nikad videli nismo, kao da nas je neko pustio gladne s lanca i ja posle dva dana dobijem takav gastritis da sam od hotela do grada išla savijena kao crv. Sedamo u auto i vozimo se po Toskani. Pijem čajeve da smirim želudac.

U lokalnim seoskim prodavnicama vise dlakavi butovi divljeg vepra i sve je rajski lepo, osim što osećam da mi se srednji deo tela raspada od bolova. „Ma ovo nije samo gastritis! Mislim da imam rak i umirem, gotovo je sa mnom.“ Ivan mi kaže da ne lupetam, već sutra ću biti okej. I stvarno, sutra se moj stomak malo primirio.

Otišli smo u galeriju Ufici i sve vreme imali tremu približavajući se sobi 41, u kojoj je Botičelijevo Rađanje venere. Kad smo konačno ušli u sobu i ugledali je, emocije su nas preplavile i oboje smo počeli da plačemo. To ne može da se kontroliše, suze same krenu. Stajali smo neko vreme pred slikom, kao omađijani, kao da nam je odjednom sve na ovom svetu jasno i da znamo sve, takav mir i lepota su nas obuzeli. Ali nešto što nismo znali, jeste da tada pred slikom nismo bili sami, već je u meni čučala jedna mala borovnica, koja mi je tih dana uzburkavala stomak i kojoj ćemo posle devet meseci dati ime Boris.

Fotografije: Frida Šarar

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…