Iz Fride: Čemu služi privatnost?

Priča o privatnosti na internetu. Kakvo je to prodavanje magle! Kakva malograđanština! Mislim da su ljudi retko koju ideju popili tako nekritički i tupavo, kao što su to uradili sa idejom privatnosti na internetu. Logično, jer reč privatnost zvuči tako bezazleno i nedvosmisleno ispravno. Ipak, radi se o jednoj velikoj kontroverzi, a evo i zašto.

Ko je i kada proglasio privatnost za neupitnu vrednost? Pravo na privatnost ima smisla u fizičkom svetu, ali šta nam ono donosi ako ga primenimo na internet? Meni lično ništa. Nisam špijun, nisam političar, nisam haker, nisam kriminalac. Kad bi me neko istresao iz gaća pred celim svetom i prikazao sve do zadnjeg detalja koji se kriju u ovom mom životiću, niko mi ne bi mogao ništa. Našla bi se tu izvesna količina ljudskih slabosti, neke greške, neke gluposti, neke blamaže, ali brate ništa što bi značajno moglo da se usmeri protiv mene i naudi mi. Ako dobro poznajem ljudsku vrstu, a mislim da poznajem, čini mi se da većina ima privatnost sličnu mojoj. A to znači: većina nema koga da se plaši i nema šta da krije.

Uprkos tome, postoje ljudi koji nikada ne bi izneli u javnost ni mrvicu svog života i svojih razmišljanja. I to je potpuno legitimno opredeljenje. Ali takvi nisu na internetu.

Na koji način me Gugl i Fejsbuk ugrožavaju, ako prikupljaju podatke o mojim pretragama i na osnovu mojih objava kroje sadržaje, reklame, itd. koje će mi ponuditi? Na primer, više me zanima reklama za novu kolekciju neke modne kuće, od one za građevinski materijal i stočnu hranu. Internet mi to i nudi. On se oblikuje po meni. Za razliku od oflajn realnosti koja je tvrda, internet realnost je mekana i kao testo obavija vaše konture. Kako se konture menjaju, menja se i oblik testa. Mnogi na to gledaju s negodovanjem, kao na neku zarobljenost u slici koju je o nama stvorio internet i nemogućnost izlaska iz opne svog virtuelnog lika. Onlajn život tako postaje rifrešovanje jednog te istog sadržaja ad infinitum. Vrtimo se u krugu svojih interesovanja i nemamo priliku da upoznamo nešto novo. Ali za to nam nije internet kriv. Ta primedba zvuči kao zanovetanje razmažene dece koja očekuju da im roditelji obezbede zabavu u životu, umesto da maštaju, otkrivaju, igraju se.

Internet se prilagođava onome što vi jeste. On vam ne brani da budete nešto drugo. Naprotiv, čim vi postanete to drugo, internet će vam se prilagoditi, dobiti novi oblik i ponuditi vam nove sadržaje. Ali vi ste uporno dosadni i isti, pored ovolikog sveta, ovolikih biblioteka, prostranstava i ljudi, vi blenete u internet i ljutite se što vas internet ne menja. Promenite sami sebe. Uvek pođite od sebe. I opustite se. Nije sve pretnja. Nije internet paklena mašina za zloupotrebu naših privatnosti. Pre svega zato što su nam privatnosti takve da ih je nemoguće zloupotrebiti. 

A možda je baš u tome fora. Možda malom čoveku prija ideja o nekoj veličanstvenoj privatnosti koju mora grčevito da čuva. On otprilike razmišlja ovako: „Možda nemam pare, moć, ljubav, nisam naročito pametan, a ni talentovan, ali znaš šta imam? Privatnost! E to ovi lopovi neće moći da mi otmu!” Privatnost je sve što on ima i zato do nje najviše drži. Iako se nikad nije ni zapitao šta ta privatnost predstavlja, tj. šta ja tako mala i nebitna gubim ako mi se privatnost oduzme. Ponoviću po stoti put: ne gubim ništa. Priča o privatnosti na internetu je priča o carevom novom odelu. O tome neka diskutuju i za to neka se bore hakeri, anonimusi i špijuni. Mi obični možemo da se zanimamo za taj njihov problem, ali samo kao za neki daleki fenomen, a ne da se ložimo i uzvikujemo parole kao da nas se to lično tiče.

I još nešto. Ako ste ušli u romansu sa tehnologijom, koja se sve više razvija u pravcu da postane naša eksternalizovana svest, naša produžena ruka, morate joj nešto dati. Nema romanse u kojoj jedna strana ništa ne pruža. Tehnologiji su potrebne informacije o nama da bi radila za nas. Ako nisi spreman da joj pružiš te informacije, ti onda ne razumeš elementarne principe na kojima cela ta ideja počiva. Ti bi da sediš na igranci stisnutih usana i da namrgođeno gledaš u pod, a pritom očekuješ da ti neko priđe i da se nešto desi. To tako ne ide. Da bi zaplesao, moraš da se opustiš i otvoriš prema drugome. A čini mi se, da je na ovoj igranci kod interneta, previše tetki što sede stisnutih kolena i balvana koji gledaju u pod. I uopšte ne shvataju da su oni ti koji gube. Bitku sa vremenom, bitku sa promenama. Ostaju negde tamo u prošlom veku, da gunđaju o pretehnološkoj privatnosti koja više nikoga ne zanima.

Fotografije: Unsplash