Iz Fride: Kolo

Celo selo je već diglo ruke od njega – bliži se tridesetoj, a još se nije oženio. Pre oko 7-8 godina priženili su ga za jednu malu crnu, iz istog sokaka, ali to nije potrajalo. Zoran se vraćao nervozan s posla, imao zamerku na sve, košulje mu nisu bile dobro opeglane, ručak nije bio dovoljno slan… Potrajalo je to nekoliko meseci, a onda se raspalo. Tu prosto nije bilo ljubavi. Zoran je u srcu imao prazninu koju nije mogao da ispuni ni osećaj da je ugodio selu, ni to što je usrećio roditelje i ispunio njihova očekivanja. On nije bio svestan šta njemu uopšte treba, ali je znao da, kad to nađe, srce mora da mu zalupa bar onako i onoliko kao kad je u izlogu motornih vozila u Paraćinu ugledao svoj sanjani motor.

Posle razvoda je retko dolazio kući. Provodio je dane na motoru, krstario po Jugoslaviji, išao u bosanske kafane, na hrvatske plaže, spavao po slovenačkim parkovima i jeo vrelu jagnjetinu po kosovskim pečenjarama. Kod kuće ga je čekala majka, utučena od brige. Svake noći je iznova preturala po glavi jednu istu misao „Kako smo mogli da ispustimo sina? Gde smo pogrešili?“. Ujutru bi, uz prvu kafu, ukrala mužu jednu cigaru, da dimom zamaskira uzdahe i tako pod stare dane počela da puši.

– E moja Stamenka, a šta mu je falilo? Gre’ota što je oterao onak’u ženu, iz domaćinske kuće. Sad je već prestareo. Deda-momak. Jedino da nađe neku raspuštenicu.

– Ma neka nađe kakvu ‘oće. Neka je sakata, crnu ciganku neka dovede, mi joj ne nalazimo manu. Samo neka se oženi!

Na to se svodio svaki njen razgovor sa komšinicama, sa rođacima, sa bilo kim. Ta tema ju je izjedala, bolela, mučila, budila i uspavljivala. Po podne bi sela pored šporeta, posmatrala lonac kupusa koji ključa na plotni i sećala se kad je Zoran bio mali, kad je tek postajao momčić.

Imao je trinaest godina i Stamenka ga je odvela na vašar. Zoran je još uvek bio dečak, okretao se za ringišpilima, motorima i velikim momcima koji šetaju po vašaru noseći kasetofon u ruci. Imati što veći kasetofon, koji što jače i raznobojnije svetli, bila je stvar prestiža po vašarima. Takođe je bilo jako bitno odvrnuti kasetofon do daske, da ne čuješ ništa metar oko sebe. Onda bi se dvojica tako sreli usred one gužve i stali da popričaju ne utišavajući kasetofone. Svetli jedan, svetli drugi. Gruva jedan, gruva drugi.

– DOBAR DAN!

– DOBAR DAN!

– ŠETAŠ MALO PO VAŠARU?

– MALO, VALJA SE.

– KAKO SU TVOJI?

– ŠTA KAŽEŠ???

– PITAM, KAKO SU TVOJI??!

I tako bi na kraju dana došli kući potpuno bez glasa. Zoran ih je posmatrao sa divljenjem. Kad bi bar on imao takav kasetofon. Ali Stamenka je za njega imala druge planove. Dovela ga je na vašar sa posebnim zadatkom. Nju nisu zanimali svetleći kasetofoni i ostale novotarije. Uhvatila je Zorana za ruku i povukla ga odlučno kroz gužvu, prema mestu gde su harmonikaši svirali kolo. Taj deo vašara je govorio jezikom njene mladosti.

Momak plaća kolo i to kolo je njegovo. On ga vodi, a devojke se hvataju u kolo. Svakoj devojci je stalo da se što više puta u toku dana uhvati do kolovođe. Kao da skuplja nekakve poene. „Vidi, ova igra uz svakog kolovođu.“ To otprilike znači „Vidi, ova je dobra prilika za ženidbu“. Kolo dođe kao neki oglas za udavače i dokaz zrelosti i moći momka koji se predstavlja svetu kao budući mladoženja.

Zoran je bio mali mršavi dečak, dosta sitniji od svojih vršnjaka. Njegovo dečije telo još nije počelo da poprima obrise muškarca, iznad gornje usne je imao tek par svetlih dlačica, a pazusi su mu još uvek mirisali na slatko Stamenkino mleko. Momci sa kasetofonima su bili duplo viši od njega, kao i momci kolovođe. Ali Stamenka je rešila da baš tog leta njen sin treba da postane muškarac i povela ga je žustro kroz gužvu da mu plati kolo. Zoran do tada nikad nije bio u kolu, nije ga to zanimalo, nije znao korake i činilo mu se da će noge zapetljati u čvor ako pokuša da zaigra.

Na tom mestu gde se igralo kolo, nekoliko devojaka je vrebalo po celi dan, stajale su spremno sa strane i uskakale pored svakog kolovođe, samo da bi bile viđene. Među njima se po upornosti isticala jedna visoka krupna udavača, sa širokim ramenima i velikom kožnom torbom poput onih poštarskih. Kako koji momak plati kolo, eto nje sa onom torbetinom, u sakou od buklea sa naramenicama, hvata se do njega i kreće da đipa svom snagom. Posle desetak odigranih kola, stajala je na vašarskom suncu crvena kao bulka, znoj joj se slivao niz lice i učinilo se da će konačno da napravi predah. Ali tada je zasviralo novo kolo, na čijem čelu se našao niko drugi do naš maleni žgoljavko Zoran. Taman je krenuo da prepliće nogama, stidljivo, pogleda zakucanog u zemlju, neka velika šaka ga je ščepala i snažnim potezom mu trgla ruku iz ramena, a onda nastavila da radi ramenima i nogama kao neka neumoljiva mašina, gurajući Zorana napred poput buldožera. Kožna torba je odskakala pri svakom koraku i lupala ga u rebra, dok je devojka ponosno zabacivala glavu, zadovoljna što ima još jedno kolo u nizu. Stamenka je sve to posmatrala sa suzom radosnicom u očima. Nije joj smetalo što Zoran igra kao da ima dve leve noge, niti što će mu ova sa torbom iščašiti rame. Ona je svog sina konačno videla kao momka za ženidbu, a to je čekala od dana kad ga je rodila.

Evo je sedi kraj šporeta, cigara joj je dogorela u uglu usne. Onaj kupus kao da se oseća na zagoretinu. Setila se ona i sebe, kako je jednom davno igrala na vašaru do kolovođe, sa niskom dukata oko vrata. „Gde li je sada Zoran? Sa kakvim li se ništacima druži? Grli pevaljke po kafanama. Pije…“ Oči joj se napune suzama.

Za nekoliko dana će Božić i ja ću doći kod nje, da budem položajnik. Pre nego što stavim grančicu u vatru, ona počne da mi šapuće na uvo:

– Kaži „pomozi bože da mi se ujak oženi ove godine“.

– Pomozi bože da mi se ujak oženi ove godine.

– E tako. Ti si bakino zlato, naše dobro dete. Ti nikad nećeš da nas sekiraš kao tvoj ujak, je l’ tako?

– Neću, bako.

Onda sednemo za sto oko pečenog praseta, i malo-malo bacamo pogled kroz prozor, hoće li naići Zoran, da nas sve razveseli.

Naslovna fotografija: Unsplash