Iz Fride: Ljudi su nekad pevali

Moj muž zviždi dok se penje stepenicama u našoj zgradi. Živimo na petom spratu bez lifta, pa stepenica ima na pretek. Taj njegov zvižduk mi uvek izazove nelagodu. Ja hodnicima zgrade hodam tiho. Ne volim da remetim tuđi mir. Ne dam detetu da galami, ućutkujem muža koji zviždi. Da nije njih dvojice, od prizemlja do petog sprata ne bih progovorila ni reč. Međutim, realno gledano, niti taj muž nešto glasno zviždi, niti to dete naročito galami. Bar ne toliko da zvuk može da dopre iza zatvorenih vrata, u stanove naših komšija. Oni mogu da poremete samo mir ljudi koje sretnemo na stepenicama, ukoliko ti ljudi žele da pet spratova koračaju u tišini, bez melodija odsviranih zviždukom i bez dečije galame. Ali ti ljudi skoro uvek reaguju osmehom. Otac koji zvižduće i mali sin koji brblja. Majka koja ih ućutkuje je tu najmanje simpatična.

Mi živimo u svetu gde pravila pristojnosti nalažu da ćutimo, da ne smetamo. Kada je počelo toliko da nam smeta što čujemo tuđe glasove na stepenicama, u čekaonicama, u prevozu? Sećam se da su nekad, nije to bilo tako davno, pre trideset godina na primer, ljudi sa sela pevali u polju. Pevali terajući stoku. Pevali iz sveg glasa dok okopavaju kukuruz ili beru divlje kupine u brdu. Danas mi je muž iz nekog razloga rekao: „Vi Srbi ste raspevan narod.” I ja se setila te pesme, svoje nane koja ustaje u pola pet i peva. Onog Živote što se na biciklu vraća iz Kruševca i peva na sav glas, cela ulica se ori, čuješ ga petsto metara unapred. I niko ne misli da je lud. Niti to nekome smeta. Ljudi mu mahnu iz dvorišta. Poneko zapeva sa njim. Nisu oni u tome videli neko veselje, niti posebno uživanje. Ljudi su nekada pevali. Na poslu, na putu, to je bio sastavni deo života. Toga više nema. Ne samo u gradovima, i sela su zanemela. A ja kao veliki štreber poštujem potrebe savremenog čoveka i njegov kodeks tišine.

Moj muž i sin, međutim, malo drugačije vide stvari. Ne razmišljaju o kodeksima. Puste direktno iz srca melodiju i misao, da se kotrljaju niz stepenice i udaraju o zatvorena komšijska vrata. I niko do sad im nije zamerio. Naprotiv, ljudi klimnu glavom i osmehnu se. Nije to osmeh ljubaznosti, osmeh uzdržanog čoveka koji poštuje tišinu. Iz njih se tada osmehnu prababe što su nosile mleko na leđima i pevale, osmehnu se deca kakva su nekada bili, osmehne se čežnja za ljudskijim toplijim svetom. Tih par sekundi, dok se mimoilazimo na stepenicama, Ivan i Boris zrncem duše okrznu slučajnog prolaznika, a njegovo ozareno lice i nasmejan pozdrav ubiju u pojam moju pristojnost, želju da budem korektna i da ne smetam. Ljudi su željni dodira sa drugom dušom, a taj dodir je nemoguć dok samo gledamo svoja posla i sva briga za drugog se svodi na trud da ga ostavimo na miru.