Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije
Iz Fride: Majka

Kad mi život najavi loše vesti, trudim se da ih dočekam u svom najboljem izdanju. U urednom stanu, sa čistom kosom, precizno iscrtanim obrvama i u garderobi koja miriše na topli pritisak pegle. Loše vesti su moji neprijatelji i neće me zateći slabu i nespremnu, neću da im se prepustim. Dočekaću ih sa gardom, ispruženim srednjim prstom i besprekorno izvučenim ajlajnerom na kapcima.

„Kad su depresivni i tužni, ljudi se zapuste, udebljaju, ne kupaju se, raspadnu se, a ti ležiš na tom kauču mrtva depresivna, kao neka uspavana ljepotica, skockana od glave do pete, kako je to moguće?”, komentariše moj muž.

„Ne mogu da dozvolim da se raspadnem na svim poljima. Jedan deo mene uvek mora da bude pribran i nadgleda onaj ostatak koji se raspada.”

Premda mi život nije obilovao lošim vestima i mazio me je više nego što sam ja to zapravo i htela, tokom ovih četrdeset godina dogodilo se par puta da me baci na pod.

Imala sam trideset godina i tek sam se bila udala za prvog muža. Prošlo je nekoliko meseci od venčanja i saznala sam da sam trudna. Na ginekološkom pregledu su me pitali: „Je li ovo planirana beba?“. Odgovorila sam da nije planirana, ali jeste željena. Rekli su mi: „Onda čestitamo!“, a ja sam poskočila od sreće. Od trenutka kad sam pomislila da sam trudna, osetila sam ogromnu, bezgraničnu ljubav prema malom životu u meni. Odmah sam prestala da pijem kafu, o alkoholu i cigarama nije bilo reči, kuvala sam povrće i meso na pari, mesila domaće hlebove, hranila se i živela najzdravije što jedna osoba može. Muž i ja smo se radovali što ćemo biti roditelji. Osećali smo kao da to već jesmo. Beba je bila tu, u mom stomaku, nismo je videli i bila je mala kao zrno susama, ali ipak, postojala je i bila je naša. Voleli smo je svim srcem.

Negde oko osme nedelje dobila sam nesnosne bolove u stomaku i celu jednu noć nisam spavala, osećala sam da mi se karlica raspada. Znala sam da tako jak i agresivan bol ne može da bude normalan i bezazlen, znala sam da nešto nije u redu. Ujutru sam prokrvarila. Otišla sam kod ginekologa koji me je nabusito i sa visine posmatrao dok sam se grčila od bolova koji su mi kidali utrobu. Rekao mi je:

„Zašto ste došli?! Znate li vi da u Francuskoj žene uopšte ne odlaze lekaru do trećeg meseca trudnoće?”

Izvikao se na mene i bukvalno me izbacio iz ordinacije. Bilo je to u Domu zdravlja Vračar, u Beogradu. Izašla sam u hodnik i otišla do WC-a, a tamo sam imala šta i da vidim. Krvarenje se pojačalo, na farmerkama sam imala lokvu krvi. Počela sam da plačem glasno i u suzama ponovo utrčala u ordinaciju, rekla mu šta se dešava i zamolila ga da preduzme nešto, a on mi, kolutajući očima, napisao uput za Zvezdarsku bolnicu koja je bila najbliža našem stanu. Muž me je odvezao tamo, na ultrazvuku su mi rekli da je bebino srce stalo i da odmah moraju da obave kiretažu, jer plod neće izaći iz mene sam i preti mi opasnost od infekcije. Doktor iz Zvezdarske bolnice je bio topao i smiren. Rekao mi je da se ne sekiram, da se to događa ženama svaki dan i da ću jednog dana ipak biti majka. Pitala sam ga mogu li da odem do stana po lične stvari, a on mi odgovorio da mogu, ali da požurim jer će zahvat biti izveden još danas. Seli smo u auto i otišli do stana.

Kad smo otključali vrata, zapljusnula nas je mukla tišina, hladni mrtvi podovi i smrznute zavese, čitav prostor kao da se zaledio i isključio zvuk. Naš stan se pretvorio u grob. Muž je ušao u malu kuhinju, zatvorio za sobom vrata, da ga ne vidim i počeo da plače. Čula sam ga kroz zatvorena vrata kako jeca.

Ja sam tada smireno, poput nekog bezdušnog monstruma, spakovala svoje stvari, spavaćice, bade mantil, neseser sa šminkom. Stavila sam rumenilo i nacrtala obrve. Moja ruka je vukla smirene poteze koje sam posmatrala u ogledalu, dok je iz mog stomaka tekla krv, tekao život, tekla najveća ljubav koju sam do tada osetila. Negde na okrajcima moje psihe, sedela je neka treća ja, koja je posmatrala ovu koja krvari i ovu koja crta obrve i pitala se Ko je ovde lud? Kakva sam ja to osoba? Nešto kao hladnokrvni ubica? Nisam bila jasna sama sebi, nisam razumela odakle mi tolika smirenost i briga za obrve u najgorem trenutku života, ali ruka nije prestajala da crta, da u neseser slaže maskaru, senke, karmine, tečni puder i gel za kosu.

Probudila sam se na bolničkom krevetu, prazna, kao bačena zarđala konzerva, kao podzemni prolaz noću, kao ukleta olupina vagona u kome su ljudi nekada večerali i nazdravljali šampanjcem. Iz te praznine eksplodirala je džinovska pečurka atomskog udara tuge, kakvu nisam osetila nikada do tada. Počela sam da plačem glasno, kao narikača, nisam mogla da stanem, tuga me raznela. Žene sa kojima sam delila sobu, a koje su se smenjivale tokom tih sedam dana u bolnici, tešile su me na smenu. Neke su tu bile zbog kancera materice, neke su skidale spiralu, neke su isto kao i ja, imale spontani pobačaj. Jednu prostitutku je makro doveo da abortira i otišla je iz bolnice na njegov poziv, dva sata nakon intervencije, iako je morala da leži bar dva dana. Sve one bi se sjatile oko mene kao pčele, kad čuju taj krik, krik žene kojoj su upravo iščupali srce.

Tokom tih sedam dana, uredno sam menjala roze, cvetne, čipkaste i svilene spavaćice. Moje lice je uvek bilo prekriveno pristojnim slojem šminke. Ljudima koji su mi dolazili u posetu, ljubazno sam se osmehivala i govorila kako je bolnička hrana odlična, imamo veliku terasu na koju izlazi soba i uživamo kao u hotelu. Svi su mislili da se nosim sasvim dobro sa onim što se desilo.

Ja nisam znala kako sam. Ništa od onoga što sam radila i osećala nije bilo pod mojom kontrolom. Ni ova koja se šminkala, ni ova koja je vrištala. Obe su bile iracionalne i radile ono što moraju.

Setila sam se sebe deset godina ranije, kada sam operisala krajnike u Kragujevcu. Doktor je ušao sa studentima u moju sobu gde sam sedela u krevetu tri sata nakon operacije, potpuno našminkana sa punđom, u dvodelnoj spavaćici i veselo viknuo:

„Oooo, pa šta je ovo, ovo nisu pacijenti!”

Ja sam mu se nasmejala i slegnula ramenima, jer još uvek nisam mogla da pričam.

Trinaest godina pre toga, u dečijoj Niškoj bolnici operisala sam slepo crevo. Imala sam sedam godina i provela sedam dana bez roditelja. Posete nisu bile dozvoljene. Fizički bol koji sam osetila nakon operacije, nisam doživela nikad više u tom intenzitetu. Plakala sam satima, nijedna dežurna sestra nije došla da vidi šta mi je, da mi da gutljaj vode. Bila sam dete koje je tek krenulo u prvi razred. Ali već sledećeg jutra, otac mi je dobacio kroz prozor Mikijeve zabavnike i vokmen i ja sam skakala po sobi na onoj jednoj nozi na kojoj mogu da stojim. Upoznala sam decu sa celog sprata i svake noći ih budila da pravimo žurke i jedemo slatkiše, iako to nismo smeli. Ta mala ja nije htela da dozvoli da bude jadna i bespomoćna. Nije imala ajlajner i rumenilo, ali je imala levu nogu, stripove i noćne žurke. Ona o meni celog života brine i spasava me. Celo moje psihičko zdravlje, snaga, samostalnost i sposobnost da sve preživim bez ičije pomoći, leže u njoj.

Ona je tu i ovih dana kad mi umire majka. Smrt roditelja je jedna od onih stvari oko koje se čovek sruši i iznova izgradi. Kao i rođenje deteta, to je inicijacija u novi nivo zrelosti, u novi način postojanja. To je ono što nas čeka od kad smo se rodili, a za šta nikad ne možemo biti dovoljno spremni. Mislim o njoj svaki dan. Kad legnem u krevet, molim se za nju dok ne zaspim. Ponekad se ta molitva završi u suzama koje me potpuno savladaju i obuzmu. Muž me grli i mazi po kosi, natopim gomile maramica i zaspim tek kasno u noć. Ali onda ujutru ustanem, odaberem najlepšu garderobu, pažljivo vodeći računa da harmonično i sa ukusom uklopim detalje. Šminkam se i feniram kosu, idem na koncerte, u galerije, na festivale. Smešim vam se na fotkama sa Fejsbuka i Instagrama. Ne želim da vas obmanem. To što vidite, to jesam ja. Upravo tako izgledam kad sam najtužnija, kad se oko mene rvu život i smrt, kad na svaki pisak telefona moje srce stane očekujući poruku „Umrla je“, kad stojim na pragu nove ere svog postojanja u kojoj će neko veći od mene zauvek ugasiti svetlo na onoj strani sveta koja se zove Majka.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…