Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Srednjeevropsko računanje vremena

AUTOR: Milica Vučković 28 Sep, 2020
Kikiriki, semenke, sport za zube: Srednjeevropsko računanje vremena

Računala sam – do posla mi obično treba oko šest, sedam pesama, ili ako stavim jednu da se ponavlja, onda se zabrojim, ali recimo tako, šest, sedam  pesama, jer je gužva. Kada se vraćam sa posla, sasvim je druga situacija. Radim do kasno, pa u doba kada se vraćam sa posla, što je oko osam uveče, nema nikoga na ulicama, i stignem kući za tri, četiri pesme. Ako me uhvati zeleni talas, onda definitivno za tri. Čim uđem u kuću, razmišljam o večeri, sa vrata pitam Stefana šta bi jeo, ako nema ništa da se podgreje od juče. Pastu? Dobro. Pasti da bi se skuvala –  ali ne prekuvala, dakle, da bude al dente, treba jedna čaša vina i dve cigarete, mada, već na pola druge cigarete sam na oprezu, od paste zavisi – tanka se skuva i za jednu čašu vina i jednu cigaretu. Za mene, predveče, vreme usporava, teče gusto i meko kao zejtin, radni dan je gotov, nigde više ne kasnim, ne žurim, i nema potrebe da gledam na sat. Ručni sat ionako ne nosim. Takođe u kući nemam nijedan zidni sat. Oduvek me je zvuk sekundare činio nervoznom, a još goru traumu imam od onih modernih zidnih satova čija sekundara ne kucka korak po korak, već neprestano klizi u krug, ne staje – ni na sekund! Kao da nije dovoljno što znam da je vreme nemilosrdno, pa mi samo fali ta sekundara da me na to podseća.

Uveče, ako imam snage, dogovorim se sa prijateljima da ću doći do grada na piće. Tu sam za pet minuta, kažem im, mada su oni odavno prestali da mi govore: „Tvojih pet minuta ili pet minuta po srednjeevropskom računanju vremena?“ ili „Milice, živiš u Kumodražu, ne možeš da stigneš za pet minuta do centra grada“, već samo, ako kažem za pet, oni dođu za četrdeset pet, i taman stignemo u isto vreme. Ne veruju mi da je to zaista pet minuta, ne uvažavaju moje računanje vremena, već samo to glupo, srednjeevropsko. Ja, lepo, sednem u auto, sita i mirna, još jedan dan je gotov, razmišljam jesam li zadovoljna, jesam li mogla još nešto da uradim danas, da smislim, napravim, pročitam, razmišljam šta ću raditi sutra, i dok se setim da pustim muziku, na pola pesme, eto je ispred mene Slavija! Dok tražim parking, utišam muziku da se bolje skoncentrišem – eno ga! Onaj na ćošku izlazi, uparkiram se, obično ukrivo i eto, već sam stigla! Pet minuta.

Moje prijatelje oduvek nervira što stalno kasnim. Iako znaju da ustajem jako rano, ne veruju mi da uvek krenem na vreme, uvek sve uradim kako treba, ali ipak – zakasnim. Kažu mi: „Ih, ne bi mogla tako da živiš u Nemačkoj! Ne bi mogla tako, da radiš u mojoj firmi!“. Pre svega, zašto bi neko živeo u Nemačkoj, a zatim, i ja sam radila u firmi poslednjih sedam godina, ali se moj gazda nije ljutio što kasnim. Ako bi mi zakazao neke klijente, recimo, u podne, rekao bi mi da je zakazao u jedanaest. Ja lepo krenem na vreme, ali se onda recimo na vratima setim da nisam bacila đubre, pa se vratim. Ili se setim da nisam ponela knjigu koju sam obećala koleginici. Izađem iz kuće i vidim da je suviše toplo, pa se vratim da ostavim kaput. Izađem iz kuće i vidim da je suviše hladno – vratim se kući da uzmem kaput. U selu sretnem jednu divnu bakicu što čuva koze, pa stanem da joj se javim, pitam je kako je, ona jedva čeka sa nekim da popriča. Stanem u pekaru Stojko da kupim užinu, pa se ispričam sa prodavačicom, ili sa gazdom Stojkom, ako je tu. Gazda Stojko najčešće sedi zbog proširenih vena i nosi mrežaste dokolenice, pa mi se požali, mada ja verujem da bi gazda Stojku najbolje bilo da oslabi, ali verujem da nije lako imati pekaru i biti vitak. Onda sednem u auto i setim se da nisam zatvorila gepek. Zatim, od kako sam platila sve kazne za brzu i nasilničku vožnju, vožnju žutom trakom i slično, od tada u saobraćaju ne žurim. Nikoga ne pretičem i propuštam sve pešake. Gledam kako ljudi prelaze ulicu, neki brzo, neki polako, neki gledajući u telefon, možda skupljaju pokemone, pomislim. Najdraži su mi oni samouvereni pešaci koji pobedonosno, bez sekunde razmišljanja, stupaju na pešački prelaz niotkuda, naglo, kao kamikaze. Uvek pomislim – možda hoće da naplate životno osiguranje. Nasuprot njima, postoje oni koji, kad im staneš, neće da pređu, boje se, čekaju da ulica bude sasvim prazna, pa se ubeđujemo. Oni meni rukom pokazuju da produžim dalje, ja njima da pređu, pa ko bude uporniji. Najčešće oni popuste, mada ima i onih koji okrenu glavu na drugu stranu i neće uopšte da se raspravljaju. Zatim dok stojim u gužvi na Autokomandi, gledam drugim vozačima lica u retrovizoru, gledam šta voze i šta slušaju, kojom rukom i na koji način drže volan, bacaju li smeće kroz prozor, da li slučajno broj njihovih registarskih tablica može na neki način da se poveže sa njihovom fizionomijom, pitam se šta su u horoskopu… Gledam ko će peračima šoferki da da koji dinar, a ko neće – obično daju milostinju oni što voze jeftina kola, dok ljudi u besnim kolima samo uključe brisače na najbrže, da oteraju siromaštvo čak i iz vazduha koji udišu. Moja statistika kaže da žene češće daju milostinju. Zatim gledam semafore – koji koliko drži, koji koliko auta propušta, koji se klima na vetru, i koja je amplituda gibanja sajle koja drži semafore. Gledam bandere, gledam bele linije na asfaltu – jesu li ravne i gde imaju grešku. Kad negde imaju grešku, odu ukrivo. To je sreća, pomislim, pa zamišljam radnika koji se zaneo dok ih je crtao. Možda je baš tad kinuo, ili se zagrcnuo, ili mu je, prosto, zazvonio telefon. Sve u svemu, svašta gledam. Da sam, umesto toga, sve vreme gledala na sat i nervirala se što kasnim, ništa od toga ne bih videla. I na kraju, taman, stignem sa četrdeset i pet minuta zakašnjenja, a gazda mi kaže – nema veze, i klijenti kasne. Godine su mi bile potrebne da uvidim da mi je namerno govorio da dođem sat vremena ranije. Odlično smo se slagali.

Ta moja borba sa vremenom datira inače još iz perioda najranijeg detinjstva. U osnovnoj školi sam bila odličan đak, vukovac, ali sam imala jedinicu iz vladanja zbog kašnjenja. Na kraju godine bi mi poklonili peticu, ali da zapamtim, da se odužim i da sledeće godine ne kasnim. Naravno da sam kasnila sledeće godine, i svake sledeće. Nikada nisam naučila. Kasnila sam i čitavu gimnaziju, hteli su da me izbace, razredna me je mrzela, ali i tamo sam bila odličan đak, pa mi nisu mogli ništa. Mrzela sam školu zato što mi je dan podelila ne na jutro, podne i veče, već na osam, pola deset, jedan i deset, dva, sedam i deset. Čak i sada, kao matora, kada vidim da je sedam i deset, osetim nešto u stomaku. Pomislim – zvonilo! Čitav dan ti je, kada si školarac, podeljen na po četrdeset pet minuta, s tim što je tada četrdeset pet minuta trajalo čitavu večnost, dok danas traje možda pet, šest minuta. Eto dokaza da srednjeevropsko računanje vremena nije precizno. I na fakultetu sam stalno kasnila, ali to tamo nije bilo važno. Na svaki posao sam kasnila, ali sam uvek vredno radila i ostajala duže, tako da se nijedan gazda nije bunio. Zakasnila sam na svaki sastanak, rođendan, venčanje, proslavu. Zakasnila sam, u krajnjoj liniji, zato što ljudi mere vreme u sekundama i minutima, a ne znaju da to merenje nije pouzdano. Bolje je vreme meriti u pesmama, cigaretama, čašama vina. Onaj ko ne nosi sat ne može ni da zakasni, tako da, na kraju krajeva, zapravo nikada nigde nisam ni zakasnila, ako se ja pitam.

Fotografije: Unsplash

Najčitanije

Odlike mentalno jakih osoba

Psihička snaga olakšava mnogo toga u životu. Čini vas srećnijim, otpornijim, izdržljivijim, odlučnijim… Neke karakteristike osoba koje se smatraju mentalno…

Viktorija Bekam u šik izdanju za svečanu priliku

Viktorija Bekam je žena kojoj u stilskom pogledu gotovo da nema ravne, i to na svetskoj sceni. U prilog joj…

Ova hrana je dobra za mozak

Godinama se već priča o tzv. superhrani. To su namirnice koje su izrazito dobre za ljudski organizam, zbog čega je…

Ovo nikada ne treba da kažete zetu

Porodični odnosi jesu komplikovani, naročito kada su u pitanju oni između svekra i svekrve sa jedne i snahe sa druge,…

Najlepša modna izdanja Amal Kluni

Amal Kluni, devojačko Alamudin, danas je prepoznatljiva pre svega zbog ljubavi sa nekada večitim neženjom Džordžom Klunijem. Supružnici su se…

Veliki hit Elene Ferante konačno stiže na veliko platno

Književni fenomen poznat kao Elena Ferante ima mnoge fanove u Srbiji, a baš za sve vas imamo dobre vesti. Naime,…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: U meni je jesen

Dragi pajte, Danas sam pokušala da objasnim zašto toliko volim jesen i shvatila sam da, na koncu, to mora da…

Pouke iz prošlosti: Ljudi smrti i ljudi života

Kreni stazom duge: prati put pesme, pa će se sve što se tebe tiče, pretvoriti u lepotu. Postoji izlaz iz…

Gistro priče: Cigla

Zgrada u kojoj živim je napravljena od bele cigle. Iznad mog prozora, negde u visini sedmog sprata, nalazi se jedna…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…