Iz Fride: Mala fabrika mišljenja

Mogu da imam stav o čemu god hoću. To niko ne može da mi zabrani. Ne moram da budem ekspert da bih imala mišljenje. Mišljenja nisu rezervisana samo za eksperte. Mogu vrlo lepo, sa znanjem i mentalnim alatom kojim raspolažem, da oformim mišljenje o bilo čemu. To mišljenje ne mora da bude apsolutno tačno ili ispravno. Jer, koje mora? I stručnjaci greše. Ništa nam ne garantuje nepogrešivost. Ja nisam neka korpa u samoposluzi koja u sebe slaže zapakovana mišljenja eksperata. Ja sam čovek sa misaonim aparatom. Ja proizvodim mišljenja. Ne samo ja, već svi mi.

Robovanje mišljenju eksperata oduvek sam smatrala odlikom nesigurnih i ograničenih ljudi. To su misaoni gotovani, lenštine i kukavice. Ali ima u njima nešto još iritantnije, protiv čega se borim u svakom svom tekstu: verovanje u formu, klanjanje formi, konzervativno pokoravanje autoritetu i kmetovska potčinjenost intelektualnoj vlasteli.

Mogu da se upustim u razgovor na svaku temu, sa nekim ko iz te oblasti zna neuporedivo više od mene, oslanjajući se na svoj zdrav razum, intuiciju, osećanja i osnovne postulate o životu i svetu. I niko u celom ovom svemiru, nema prava da mi zabrani da vodim takav razgovor, da učestvujem u takvom dijalogu. Niti iko može unapred da me ubedi da je moj stav na neku temu manje vredan ili manje istinit u odnosu na stav koji ima ekspert iz te oblasti.

Jedino što može da me ućutka jesu argumenti. Kad uđem u raspravu, ja želim čiste, solidne, jasne, poštene i nedvosmislene argumente. Samo njima dozvoljavam da me pobede. Samo pred njima ću se povući i reći „Da, ti si u pravu. Ja grešim.“ Reći ću to vrlo rado i predusretljivo. Reći ću to zadovoljno i ozareno. Jer sam napravila jedan korak ka istini. Jer sam uvidela gde grešim. Jer mi je taj neko, ko o datoj temi zna više od mene, otvorio oči argumentima.

S druge strane, ako neko pokušava da me ubedi u nešto rečenicom „Ja sam ekspert, a ti nisi. Ja o tome znam, a ti ne znaš.“, onda sam sto posto ubeđena da taj nema pojma ni o čemu i toliko je nesiguran u onome što navodno „zna“, da ne sme da povede debatu o tome čak ni sa laikom.

Celog života pristupam stvarima kao da znam sve o njima. Kao da sam se rodila sa glavom punom sadržaja koje sad treba samo primeniti. Kao dete sam otvarala i popravljala televizore, radio aparate, stare usisivače. Kupovala sam časopise na nemačkom i italijanskom i čitala ih kao da znam te jezike, prevodila sam rodbini uputstva na španskom. Jednom kad sam imala deset godina, prva komšinica baba Bosa žalila mi se kako muž i sin ne stižu da joj ofarbaju vrata. Ja sam odmah skočila i rekla „Dajte farbu, ja ću!“ „Pa je l’ ti znaš da farbaš?“ „Kako ne znam, baba Boso, pa ja mojoj mami farbam prozore i vrata!“ Naravno da nikad u životu nisam ofarbala ni daščicu, ali sam bila ubeđena da to ne mogu da ne znam. Rezultat je bio katastrofalan. Ipak, samo taj rezultat je mogao da me ubedi da ne znam da farbam, nikakve prazne priče o tome da sam mala i da apriori ne znam. Hvala baba Bosi što mi je verovala i pružila mi priliku da saznam šta ne znam.

Svuda sam išla sama. Na letovanja, na putovanja, izlazila sama u grad, sama živela. Sa sedam godina sam išla sama kod doktora i sama primala injekcije (ambulanta je bila na 200 metara od kuće, ali ipak!). Da ne pričam da sam se kasnije, kad sam postala devojka, uvek sama šišala, šminkala, oblikovala sebi i drugaricama frizure, šila haljine i pravila čizme. Noću bih se probudila u gluvo doba, sela na pod svoje sobe i pravila džinovske crteže izmaštanih kuća, projektovala zgrade, osmišljavala enterijere klubova u koje bih izlazila. Nijedan detalj ovog sveta ja nisam prepuštala nekom drugom. Htela sam sama da izdizajniram i proizvedem celu stvarnost koja me okružuje. Komponovala sam muziku na očevoj violini i u glavi snimala svoje omiljene filmove. Nisam se bojala novih gradova, novih situacija, novih iskustava. Šta god novo da se pojavi, pa makar u tom trenutku iznenada palo sa neba pred mene, ja o tome već sve znam i pristupam mu sa nekim svemirskim mirom i sigurnošću. Znam sve i umem sve, dok mi život ne dokaže suprotno. Ta vera u sebe je moj stub, oslonac, vertikala koja me drži na okupu i koja mi daje beskonačnu slobodu, otvara sva vrata, otključava celi svet.

Ovde ne govorim o onoj vulgarnoj iracionalnoj nabeđenosti od koje pati balkanska raja. Svi znaju kako se vodi država i svi znaju kako se trenira reprezentacija i svi znaju kako se leči neka bolest. Ta je ograničenost veoma slična ovom slepom verovanju u stručnjake. Ona slepo veruje u sebe, bez trunke želje da ikada testira svoju ispravnost. Za razliku od njih, ja žudim za takvim testovima, za suočavanjima, za promenama. Ono što zastupam je prosto: mislite svojom glavom. Ta glava možda nije najpametnija, najobrazovanija i najbistrija, ali mi bolju nemamo. Mislimo svojim kapacitetima dokle možemo da dobacimo. O onome preko toga neka misle eksperti. Ali nemojte im unapred dati sve. Ima u svakome od nas dovoljno, da zagrebemo po stvarima ili da se zaletimo u njih. Ako razbijemo glavu i to je za ljude. Ali nije za ljude da odgovornost za formiranje mišljenja svaljuju na druge, na odabrane, na elitu. Nije za ljude da se boje da upotrebe mozak. Koristite ga dokle vas pamet i znanje služe. Sva mudrost je u tome da prepoznate tačku od koje ne možete sami dalje, a sve dostojanstvo u nastojanju da onaj prostor do te tačke ne date nikome ni za živu glavu.

Fotografije: Unsplash