Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Iz Fride: Evropska prestonica lepote

AUTOR: Frida Šarar 04 Feb, 2020
Iz Fride: Evropska prestonica lepote

Jednog groznog kišnog dana u Rijeci, pre mnogo godina, auto sa riječkim tablicama vozio je čuvenog rok pevača na nastup. Grad je bio prazan, nebo i more su se nadmetali u nijansama sive, padale su sitne uporne iritirajuće kapi iz namrgođenih oblaka i duvao je jugo, vetar koji guši kao plima od testa. Pevač je kroz mokro staklo automobila posmatrao džinovske zarđale dizalice, napuštena skladišta i raspale industrijske zgrade od čijih ga je razbijenih prozora i trule stolarije obuzimala jeza. Stresao se na zadnjem sedištu i nekako samouvereno rekao vozaču:

Ovo je najružniji grad na svetu.

Vozač, naš prijatelj, ne samo da se nije ni zamislio nad tom rečenicom, on se automatski složio. Složio se, jer je Riječanin. Ti ljudi, znate, imaju čudan odnos prema svom gradu. Ambivalentan. Često ćete ih čuti kako govore da je Rijeka propala i ružna, da nije ni blizu gradovima lepoticama poput Dubrovnika i Splita. Ovde ni turisti ne dolaze, uprkos moru. Industrija je propala, a ništa novo nije došlo na njeno mesto. Rijeka je u limbu trojstva uzburkane prošlosti, amorfne sadašnjosti i neizvesne budućnosti.

S druge strane, način na koji oni pričaju o gradu, to nikada nigde nisam videla. Sa toliko posvećenosti, pristrasnosti i interesovanja. Način na koji me pitaju kako mi se sviđa Rijeka. Svi su mi postavili to pitanje. Njihove zainteresovane oči dok čekaju moj odgovor. Kao da ću im reći istinu o njima samima. Jednom sam rekla mužu: „Vi ste preterano vezani za ovaj grad. Daj o’ladite malo, to je samo jedno mesto na mapi, to niste vi. Vi ste pojedinci, individue, ličnosti. Ne determinišu vas gradovi, nisu vas rodili gradovi, niti ste gradovima išta dužni. Ovolika zaljubljenost u grad i identifikacija sa njim je patološka. Koga briga, seliću se hiljadu puta i promeniću hiljadu gradova. Previše strepite i drhtite nad gradom, nosite grad kao žig, a ujedno ga neprestano pljujete i kinjite.“

Pre nego što sam se doselila, jedna poznanica iz Srbije me pitala da li sam nekada bila u Rijeci. Rekla sam da nisam. Ona je ozareno odgovorila da je Rijeka prelep grad. I ja sam joj poverovala. Kad sam došla, videla sam plavo nebo i čisto more, austrougarske zgrade i tesnace starog grada. Videla sam ribarnicu, svečanu kao hram, videla sam džinovske dizalice kako stoje zaleđene u vremenu, kao stare elegantne gospođe, oblikuju panoramu grada. Videla sam Harteru i šećeranu i sve te bivše fabrike koje zjape i daju Rijeci patinu, kao trodimenzionalni autentični dekupaž. Videla sam Trsat, Pećine i Kvarner. Videla sam palme i dekadentne vile, male trgove i kamene ograde koji mirišu na Italiju iz filmova i knjiga. Videla sam carstvo lepote, ja koja i ne marim za gradove, a onda su došli Riječani i rekli mi da je grad ružan.

Sećam se jedne tribine u Art kinu, raspravljalo se o kandidaturi za prestonicu kulture. Sala je bila puna. Slušajući sve te ljude, sa kakvim inferiornim tonom govore poredeći Rijeku sa Dubrovnikom i Splitom, kao da Rijeka nema nikakve šanse da osvoji ovu titulu pored tih giganata tradicije i baštine, morala sam da uzmem mikrofon i da im kažem da nisu normalni. Nemam pojma šta sam sve nalupetala, trudila sam se da pričam na hrvatskom pa sam pola reči pogrešno izgovorila, ali suština je bila jasna: Rijeka i Dubrovnik ne mogu i ne treba da se porede. Jedno su zidine, drugo je kultura. Kultura nije samo u nasleđu, već i u onome što je sada i što će tek doći. Pre svega je u tome. Kultura je u ljudima i to su idejni tvorci programa EPK dobro znali. Jer bogatstvo Rijeke jesu ljudi.

Rijeka je za mene grad iz bajke, dom profesora Baltazara. U njemu je moguće da na čelu najvećih kulturnih institucija stoje ljudi bez političkog zaleđa, bez sporednih interesa, bez ikakvog ličnog ćara. Ljudi koji pošteno rade svoj posao i deluju u korist svih, to je vrsta koja izumire. Oliver Frljić, Marin Blažević, Slaven Tolj, Kristian Benić, Boba Mišković, Magdalena Lupi, Niko Cvjetković… Ma svi! Političko tkivo ovog grada je zdravo, Rijeka nije ni svesna u kakvoj je dragocenoj prednosti u odnosu na druge gradove. Da ne govorim o gradovima u Srbiji gde je tako nešto apsolutno nemoguće, na svim pozicijama su koristoljubive političke gnjide kojima nije stalo ni do čega drugog osim da napune svoje džepove parama i da oglođu sa te zemlje ono malo trulog mesa što su im prethodnici ostavili u nasleđe. Duša me boli zbog Srbije i zbog svih zemalja i gradova u kojima su ugušene sloboda, istina i pravda. Nema kulture koja počiva na ropstvu, laži i nepravdi. Rijeka je dijamant. Pogledajte je kako svetli. Svetlela je tako i kad je evropska komisija birala grad koji će poneti titulu. Ta je svetlost nadvisila zidine Dubrovnika i okrznula križ na kapi Grgura Ninskog. Rijeka je izabrana za prestonicu.

Ali onda se otvorio novi krug pitanja. Hoće li Rijeka to moći? Hoće li umeti, hoće li znati? Mene je brinulo samo jedno: hoće li smeti.

Posmatram Riječane već pet godina, njihove živote, njihove odnose, njihovu zapetljanost u grad. Svi su povezani, svi su imali ili imaju nekog posla jedni s drugima, svi su pomalo ljuti jedni na druge, malo zaziru jedni od drugih, neki ne razgovaraju međusobno, neki su podeljeni u klanove, svi imaju svoju viziju grada i prestonice. Jesu li sposobni da prevaziđu lične razmirice, istoriju međuljudskih odnosa, nepomirljive koncepte i nakostrešena ega. Mogu li sada da ostave to po strani i zadrže samo ono ludilo kojim su vezani za grad?

Nisam to znala do zadnjeg trenutka. Dok se nije desilo otvaranje. Ono što sam tamo videla, dirnulo me do suza. Energija koja je tog dana pokretala Rijeku bila je jasna i nepodeljena, svi su disali kao jedan. Potrebna je hrabrost da se svakodnevne zabrinutosti i taština ostave po strani i da se istupi ogoljeno i iskreno, bez rezerve, u sprovođenje neke ideje. To je bio osećaj od kojeg su prisutnim ljudima, mladim i starim, pod kišobranima i na vetru, krenule suze i koža nam se naježila. Rijeka ima žišku. Ima muda. Ima srce.

Sto mu zarđalih dizalica, Rijeka je ovih dana najlepši grad na svetu.

Fotografije: Unsplash, Pinterest

Najčitanije

5 retkih fizičkih karakteristika koje vas čine posebnim

Svaka osoba je jedinstvena. Mada svi imamo određene zajedničke karakteristike koje nas čine ljudima, fizički razlike između nas su neupitne.…

Gistro priče: Deset evra

Kiša je padala trideset osmi sat zaredom. To veče je u Beogradu bio skup Nesvrstanih. Na nekom glupom portalu sam…

Aktuelni modni trendovi u skladu sa horoskopskim znakom

Ne znamo da li se i vama čini da je teško ispratiti sve modne aktuelnosti, pa smo zato odlučili da…

Najnovije - Kolumne

Kikiriki, semenke, sport za zube: Jabuke, sunce, nektarine

Dragi pajte, Je li ti se nekada učini da je linija horizonta kriva? Pitam onako, bez veze, ništa posebno ne…

Pouke iz prošlosti: Moje ime je Di, Džon Di

Nije vreme za umiranje, film Kerija Fukunage, najnoviji je iz serije o pustolovinama britanskog tajnog agenta Džejmsa Bonda i poslednji…

Kikiriki, semenke, sport za zube: Ne skidaj delove, pucaću!

Juče sam, izašavši iz kuće, videla jedan prizor koji mi je uveselio čitav dan. Sasvim običan prizor, reklo bi se.…