Iz Fride: Marina

Kad govorim o Marini Abramović, ja ne želim da se bavim njenom popularnošću i slavom. Ni njenim poreklom i biografijom. Ni finansijerima njenih izložbi. Ni njenim milionima. Ni njenim odnosom prema Srbiji.
Ne samo zato što nemam nikakve čvrste dokaze na osnovu kojih bih tačno znala šta se u toj velikoj mašineriji, u kojoj se vrte politika i novac, dešava, već zato što je sve to daleko manje bitno, možda i potpuno nebitno u odnosu na njenu umetnost.

Ne pišem ovo kao Marinin fan, jer to i nisam. Dugo nakon što sam prvi put čula za nju, ja sam negovala neku vrstu iracionalne antipatije prema njenoj pojavi, izgledu, energiji koju emituje, pa čak i boji glasa i načinu na koji priča. Ta žena mi je delovala tako hladno i daleko, da nisam mogla da nađem ni jednu jedinu nit koja bi me sa njom povezala i zakačila za nju. Tako je i danas. Marina Abramović je potpuna suprotnost svemu što ja jesam. Ali njena dela, njena značajna, iskrena, nezaobilazna dela, ona nemaju veze ni sa mnom, ni sa njom.
Ta dela su velika. I zaslužuju poštovanje.
Marina je potpuno analogna žena. Žena telesnosti i prostora. Žena akcije. Žena koja uvek živi ovde i sada, iako se često poziva na prošlost.
Njeni performansi, koje zadnjih pola veka izvodi po celom svetu, jesu brutalni. U njima se ona ne štedi, ne pretvara, ne glumi. Performans nije gluma. Performans nije svedena forma teatra. On je sve suprotno od teatra. On je puštanje jedne ideje u prostor, na način na koji to nijedna druga umetnost ne radi.

Performans je mlada umetnost koju većina ljudi i dalje ne razume, smatra je bezveznom, suvišnom i folirantskom. Izgleda im kao neka sprdačina u odnosu na umetnosti za koje znamo hiljadama godina unazad. Ali on to nije. Kad upoznate Marinu i njen rad, shvatićete smisao performansa. Upravo ona mu ga je dala. I zato je velika.
Neću sad da nabrajam šta je sve radila, ni da se bavim analizom svega što je stvorila. Ne pristupam ovoj temi kao umetnički kritičar, niti koristim Marinu da bih branila bilo čiji interes, već kao neko ko umetnost konzumira mimo dnevno-političkog zujanja u ušima, bez sujete, skrivenih motiva i bez foliranja. Pristupam joj i kao neko ko stvara, kome je blizak taj poriv da ideju iz sopstvene glave materijalizuje u svetu i podeli je sa drugima. Pristupam joj kao najiskreniji poštovalac svega što na ovom svetu ima smisla i zaista nešto vredi. Takvi su Marinini radovi.

Od malih „gigova” po evropskim galerijama, preko pešačenja po Kineskom zidu, do svetske slave i vrhunca karijere u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, ona svojim telom u realnom prostoru pravi umetnost i pretvara svoje ideje u čist život. Ona je kraljica performansa i njegov rob, istovremeno. Nju performans goni. Ona celu svoju mladost putuje i nastupa, izlaže se opasnosti po opskurnim prostorima i pred opskurnom publikom, a onda se seli u sve ozbiljnije i veće prostore, kultivisaniju publiku, i nikada ne staje. Svaka od tih njenih minijatura nosi u sebi univerzalnu poruku koju razume svaki čovek na planeti, nosi brutalnu istinu i bol.
U trenutku kad celi svet koji naginje ka umetnosti ili se zanima za umetnost, već dobro zna ko je Marina, MoMA pravi izložbu koja obuhvata celo njeno životno delo, i svi se pitaju hoće li uspeti da napravi nešto zanimljivo i novo, i dalje imamo većinu koja ne zna šta je to performans i da li je to uopšte umetnost.

Te 2010-te godine u MoMA-i, ona je napravila performans svog života, u sklopu izložbe Umetnik je prisutan.
Ako bih morala da izdvojim jednu stvar zbog koje joj se divim, to bi bilo sledeće: kako je od raznih i mnogih iseckanih, poluhaotičnih i složenih performansa na početku karijere, prelazila na sve jednostavniji, elegantniji izraz, na ideje kojima ne treba mnogo lomatanja i krvi da bi prodrle direktno u srce publike, da bi vrhunac jednostavnosti postigla na izložbi svog života, na Olimpu svetske umetnosti, gde je tri meseca samo sedela i gledala publiku u oči. Jednog po jednog. Može li jednostavnije i elegantnije od toga?
Naravno, mnogima je taj koncept bio smešan, jer šta, žena samo sedi i ne radi ništa, znači i to je sad umetnost. Plus, masa pomahnitale rulje vrišti ispred muzeja i satima čeka da sedne naspram nje. Svet je, dakle, otišao dođavola. Tako su to videli oni koji ništa ne kapiraju.

A ja sam u tome videla jednu dominantnu misao koja postoji u srcu svakog iskrenog umetnika, u to sam sigurna – u trenutku kad podeli sa svetom ono što je stvorio, on ima osećaj da svakog od tih ljudi koji će doći u dodir sa njegovom idejom, vidi kao osobu, da mu gleda u oči i da mu se lično obraća.
Taj osećaj je tako opipljiv i prisutan u svakome ko stvara, ali ga nikad niko nije ni pomenuo, ni pretočio makar u reči, izrazio kao ideju, jer on je pre svega fiktivan. Nemoguće je da pisac ili slikar ili kompozitor pogledaju svoju publiku ponaosob u oči. Oni to čuvaju u sebi kao mentalnu sliku koju je Marina dovela u prostor i materijalizovala je. Tri meseca, šest dana nedeljno, ona ih je gledala u oči, jednog po jednog, stare i mlade, muškarce i žene, obrazovane i neobrazovane, bogate i siromašne, jer umetnost pripada svima i umetnik se obraća svima.

Osim toga, ta ideja prisutnosti, o kojoj želim da pišem u jednom narednom tekstu, publika koja prepoznaje da li me ima u mojim stihovima ili sam na nekom drugom mestu dok ruka piše zanimljive doskočice na temu emocionalnog života.
Ideja prisutnosti koja je presudna u tome da li ćemo nešto da nazovemo umetnost. Na dobrim slikama, u dobrim kompozicijama i dobrim tekstovima, ti osećaš da je taj koji stvara tu pred tobom. I ne moraš da znaš ama baš ništa o umetnosti, ne trebaju ti nikakve škole, nikakva uputstva i predznanja, ako umeš da osetiš to prisustvo, ti razumeš umetnost.
Tu srž, esenciju stvaralaštva, Marina nam je prikazala kroz svoj jednostavni performans, kao nikad niko do sad. To nije bilo obično sedenje u MoMA-i, to je bilo odavanje počasti čitavom umetničkom stvaralaštvu od kad postoji svet i publici koja je umela da prepozna ono što vredi.
Koža mi se ježi dok ovo pišem. Bravo, velika Marina.

Fotografije za naslovni kolaž:

Marina Abramović, The Cleaner, B&W Photograph Ph: Marco Anelli, Courtesy of the Marina Abramović, Archives 2017

Marina Abramović, The Hero, C-print Spain 2001, Ph: TheMahler.com, Courtesy of the Marina Abramović, Archives