Iz Fride: Mirko Zrinšćak – umetnost onostranog

Mi, koji se ne družimo ni sa kim, krenuli smo jednog dana na planinu Učku, kod čoveka koji više od 30 godina živi i stvara izvan grada, u šumi, među potocima i medvedima, bez mobilnog telefona, daleko od ljudi, buke, saobraćaja i žurbe. On svojim rukama izrađuje ogromne drvene figure od slavonskog hrasta, koje već na prvi pogled privlače pažnju i oduzimaju dah. Ima već par godina od kako sam čula za njega i videla njegove skulpture na fotografijama. Odmah sam poželela da se nađem blizu njih i osetim njihovo prisustvo. O autoru nisam ni razmišljala. Nemam potrebu da upoznajem ljude čijim se delima divim. Dela su bića za sebe, a autore treba pustiti na miru. Na vest da ćemo se ovog vikenda porodično zaputiti na Učku, da upoznamo umetnika usamljenika, reagovala sam stidljivo i suzdržano. Šta ćemo mi tamo? Samo da smetamo. Onda mi je Šarar objasnio da je Mirko Zrinšćak ove godine pozvan na Venecijansko bijenale i da on (moj muž), kao načelnik za kulturu, ima potrebu i obavezu da to podrži. Ne izlažu umetnici iz ovog kraja baš svaki dan na tako velikim smotrama.

Svanula je subota, mi smo seli u auto i zaputili se krivudavim uskim putevima uzbrdo. Na nadmorskoj visini od 1000 m sneg samo što je napustio obronke i otkrio busenje sive mrtve trave, ona mlada zelena još nije počela da niče. Ispred kuće su nas čekali Mirko i njegova supruga Marina, akademska slikarka i profesorka na riječkom univerzitetu, te njihova dva psa i mačka. Naizgled sasvim prosečna porodica, ko bi rekao da se unutra, pod visokim plafonima zgrade koja je nekad bila seoska škola, „kriju“ obla trupla džinovskih drvenih skulptura.

Ušli smo u prostranu žutu kuhinju sa mermernim ostrvom na sredini, na kome je stajao bokal pun lala. Marina nam je napravila džin tonike sa laticama pupoljaka iz Maroka, mirisale su kao raj, muškarci su pili rakiju, deca su se igrala, nazdravili smo i počelo je jedno potpuno magično popodne.

Otišli smo u atelje, koji je u drugom delu kuće, i proveli tamo neko vreme. Marina je ostala u kuhinji, spremala pastu sa kozicama, brokoli sa suvim mesom, grilovan mladi sir i salatu od rukole. U Mirkovom ateljeu baš ništa nije snobovsko i ništa nije fensi. Izgleda kao seoska radionica mog dede. Umetnik ima grube ruke i nokte koji svedoče o teškom svakodnevnom radu, o poslu koji je fizički naporan i u kome se on ne štedi. Pročitala sam negde da je ideja vodilja njegovog stvaralaštva „istraživanje forme“. Pitam ga šta to znači istraživati formu. On kaže da je to kad pustiš stvaralački proces da te vodi, kad nemaš unapred zadat cilj, već rezultat rada uvek bude iznenađenje i avantura. Ja pomislim kako je to slično mom načinu pisanja. Ni ja ne znam, kad počnem tekst, kako će on da se završi i u kom će pravcu da ide. Zato uživam u pisanju, jer svaka misao se rađa baš tog trenutka dok je pišem, ta svežina novonastalog me zabavlja, uzbuđuje, uči i usmerava. Naš sin ga pita: „Zašto ti praviš sve ove kipove?“. Mirko mu odgovara: „Igram se, kao i ti“. I mi znamo, vidimo, osećamo, da je to prava istina. Njegove skulpture su kao žive stvari, potpuno apstraktne i neopisive, glatke, nežno krivudave, visoke, kao da mu se materijal lagano migoljio iz ruku, postajao ono što hoće, odupirao se volji umetnika. On je deblima slavonskog hrasta, kroz svoje ruke, dozvolio da budu ono što žele. Zato njegove skulpture nisu mrtve, nisu stvari. U tome je njihova magija. One lebde oko vas kao udovi nekakvih nepostojećih giganata. „Čim previše počne da liči na nešto, na životinju, biljku, čoveka, onda to više nije to, onda znam da sam preterao, učitao sadržaj, banalizovao“, kaže Mirko. Kažem mu da je to što on radi iza reči, iza stvari, iza značenja. On beži od sadržaja jer svaki sadržaj ograničava. Gola forma daje apsolutnu slobodu, svako je ispunjava kako želi. Njegove skulpture su takve da se međusobno mogu kombinovati na bezbroj načina. Kao neki organski šumski lego. Neke su oble i pune, neke su šuplje, vuku nas da ih dodirnemo, da izmislimo kontekst koji će im dati smisao. Deluju podsticajno na um posmatrača. Što ih duže gledaš, sve više dimenzija otkrivaš, a naizgled su tako jednostavne. Zar to nije odlika svakog remek-dela?

Nakon pola sata u tom ateljeu, imala sam utisak da sam bila u crkvi. Neverovatan psihološki, meditativni, umirujući efekat imaju njegovi radovi. Tu se, bez dvoumljenja, radi o vrhunskoj umetnosti i možda o jednom od najzanimljivijih umetnika ovog vremena. Njegov izraz je tako poseban, a njegova poruka tako univerzalna, da ne postoji deo sveta, kultura, mentalitet, gde ne bi bio shvaćen. Ali, nažalost, kao i mnogi slični autori koji beskompromisno i požrtvovano izgaraju u onome što rade, Mirku ne preostaje mnogo vremena, sredstava, a ni snage da se bavi vlastitim PR-om i pozicioniranjem na svetskoj sceni. On jeste nagrađivan, studirao je slikarstvo u Veneciji i izvesni krugovi poznaju njegov rad. Ali to je daleko od onoga što on zaslužuje. On i dalje teško živi kao samostalan umetnik, sastavlja kraj sa krajem. Njegove skulpture su ogromne, pa se javlja i problem skladištenja i prodaje. Kaže da Japanci jako dobro reaguju na njegov rad, što je i logično, s obzirom na futuristički minimalizam i zen efekat koji imaju ti oblici. Dvoje „potpuno običnih ljudi“, kako kaže, prošle godine mu je došlo u atelje, razgledali su radove nepretenciozno, pozdravili se i otišli. On sumnja da su to bili skauti za Venecijansko bijenale. Gde i kako su čuli za njega, ne zna ni sam. Neko vreme nakon toga, dobio je poziv da izlaže na bijenalu.

Slušajući ga, osetila sam nepravdu koja me žuljala ispod rebara, zato što ovakav čovek, ovakav stvaralac nema bilo kakvu strategiju, potporu, plan za vođenje karijere, već se sve dešava tako slučajno, ponekad, i na sreću. Eto, ako sam ja ikakav medij i moja reč ima uticaja na vas, želim da proširim vest o Mirku Zrinšćaku, da vam ga predstavim i upoznam vas sa njim. A vi tu vest širite dalje. Prava umetnost ne sme da ostane zakopano blago. To je odgovornost svih nas.

Posle ateljea smo se vratili u kuhinju, Marina je već bila postavila sto, a na njemu je sve bilo sveže skuvano i preukusno. Pričala nam je da je nekad davno sa sestrom vodila makrobiotički restoran, da su kuvale za 40 ljudi dnevno i da joj je ovo što je 3-4 jela pripremila začas, lagano kao mačiji kašalj. Popili smo tri boce vina, ispušili brdo motanih cigara. Ostali smo mnogo duže nego što smo planirali. Pričali smo o životu, o deci, o izlascima, o mladosti. Ispostavilo se da su naši šumski usamljenici nekada vodili buran društveni život. Slušali smo anegdote sa ostrva Silba 70-tih i 80-tih, gde se okupljala cela umetnička scena, gde je Džoni Štulić na plaži svirao gitaru, zajedno sa raznim džezerima, od kojih su se neki pojavljivali u slavnom Mapet šou.

Bilo je lepo posmatrati ih u žutoj kuhinji sa lalama, zidovi i police obrasli memorabilijama, dvoje velike dece, bujni životi u kojima se stvaralo, njihov odnos prema ljudima, prema životinjama i prirodi, prema hrani i piću, i na kraju jednog prema drugom, iz svih tih detalja je tekla lepota i mi smo se tog popodneva u lepoti kupali.

Ispratili su nas do kapije, mahali smo im iz auta i pozvali ih da dođu u Rijeku. Kažu da smo dobrodošli u svako doba i da ne moramo da se najavljujemo, a da će o silasku u grad da razmisle. Ja sam sigurna da će doći, već nas vidim kako sedimo na balkonu i pijemo džin tonik, čim malo otopli. A skoknućemo bogme i do Venecije, da posetimo izložbu. Hoću da vidim te drvene divove van radionice, pod sjajem reflektora svetske pozornice, tamo gde im je i mesto.

Fotografije: Frida Šarar (privatna arhiva)