Iz Fride: Moj nekorektni ljubavni moral

Kad sam se prvi put susrela sa pitanjem morala kao filozofskim problemom, smešno su mi delovali oni teoretičari koji su moral zasnivali na osećanju. Obožavala sam, s druge strane, racionaliste koji su ga strogo izvodili iz principa uma i tako mu pribavljali univerzalnost. Ta fascinacija čistim umom i kritičkim eliminisanjem svake nepouzdanosti i sumnje iz domena saznanja i morala, tako tipična za adolescentski matematički mozak koji emocije meri brojem napisanih slova u poruci, a pravdu precizno skalpelom deli, opseda me još od najranijih dana: kao dete bih delila čokoladu sa sestrom isključivo pomoću lenjira. U milimetar. To je neka iskonska potreba za ravnopravnošću koja čini da mi se podigne kosa na glavi kad pomislim da bih mogla da uzmem ili dam milimetar manje ili više od onoga što se daje ili traži drugome. Taj osećaj za pravdu i sad imam u sebi. Manje banalan, ali jednako rigidan.

Na Kantov kategorički imperativ danas gledam kao na jedan opis moralnog zakona koji mu pristupa spolja, a zapravo ne zalazi u suštinu i poreklo morala. On kaže da moral proizlazi iz principa uma, ali to mi se sada čini kao jedna tendenciozna konstrukcija koja se provlači pod okriljem humaniteta, a koja nema sluha za ono zaista humano u nama. Tako je i celo prosvetiteljstvo pristupilo čoveku spolja, pokušavajući da jednakost opravda i izvede onim lenjirom kojim sam ja merila čokoladu. Na tim istim načelima počiva i liberalizam.

Tekovine novog veka i revolucije danas se urušavaju pod teretom naivne jednodimenzionalnosti i radikalizma koji ih je izvrnuo u sopstvenu suprotnost. Biti jednak, ne znači biti isti. Biti žena sa svim građanskim pravima ne znači skrivati ženstvenost i biti što sličnija muškarcu. Biti pripadnik određene rase, nacije, veroispovesti, struje, gledišta, škole ne znači biti neprijatelj neke druge rase, nacije, vere, struje, gledišta, škole. Liberalno pomodarstvo i strah od fundamentalizma i terorizma teraju ljude da tabuiziraju svoju pripadnost bilo čemu, ili da je se odriču, jer je ona automatski shvaćena kao mržnja prema nečemu drugom. Živimo u vreme narogušenog opreza da se ne iskažemo kao nekakvi i oslobađamo svoj identitet suvišnog sadržaja koji bi mogao da nas kompromituje. Živimo u vreme liberalnog sublimiranja, koje za cilj ima jednakost, zajedništvo, dijalog i mir. A za rezultat totalitarno društvo koje propagira moral istosti, a koje nema državu, teritoriju, ni vladara. Živimo pod strahovladom izobličenih ideja koje su jednom zvučale tako ispravno.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Pojam pripadnosti nosi u sebi i neke ideje na koje su moderni liberali posebno gadljivi: autoritet i tradicija. Utoliko se od pripadnosti još više beži. Tradicija i autoritet se tretiraju sa podsmehom i njihovo pominjanje u argumentaciji uzima se u najmanju ruku kao nepristojno i neozbiljno. Pošto su tradicija i autoritet stigmatizovani, logično se od ispražnjenog pojedinca očekuje da svoje odluke i stavove opravdava isključivo iz sebe, jer je on slobodna jedinka neopterećena dogmama tradicije. Ako ne iz sebe, onda na osnovu objektivnih, istinitih načela, koje, kao i u svakom totalitarnom društvu, ustanovljava vladajući entitet. U našem slučaju, Levijatan je do idiotizma pojednostavljeni liberalizam, kojeg vidim kao smetnju jednom zdravom, humanom, na različitosti i empatiji zasnovanom moralu.

U najekstremnijoj verziji liberalne korektnosti naše mišljenje više nije naše. Iza njega ne stoji ime i prezime, niti bilo kakav sadržaj našeg bića koji uvek insinuira da negde, makar i ne hteli, ipak pripadamo.

A baš taj sardžaj je ono što smatram ključnim za moralno delovanje.

Džon Stjuart Mil je napisao divan spis O slobodi u kome relaciju prema samom sebi isključuje iz domena morala. Sa tim se potpuno slažem kad je u pitanju moralna praksa. Ali mislim da je ta relacija ključna da bi se zasnovao moral kao sistem. I to ne bilo kakav, nego univerzalni, koji prevazilazi pojedinačne sisteme morala i pravila običajnosti. Moral koji mi omogućuje da postupim ljudski prema onome ko praktikuje drugačiji moral od mene. A to se ne reguliše principima uma. Moral je zasnovan na osećanju. Na saosećanju. Na ljubavi prema onome što je različito od mene. Ali pre svega na ljubavi prema samom sebi.

Moja liberalna svest je produkt moje ljubavi prema drugom ljudskom biću. I nikad niko nije morao da je usađuje u mene kao ideologiju. Nijedno od mojih opredeljenja, pripadnosti, sadržaja, ne smeta mi u saosećanju sa drugima. Naprotiv, samoprihvatanje i pomirenost sa svim svojim određenjima daje mi mogućnost da sagledam, razumem i prihvatim drugog i njegove sadržaje. Ne stidim se sebe i ne ponosim se sobom. To sam što jesam: žena, Srpkinja, nezaposlena, majka, zaljubljena i udata za ateistu Hrvata, pravoslavna hrišćanka… Ništa od toga nema potrebe skrivati, a ni isticati. Zastranjivanja u oba smera vode tragedijama kojima smo svedočili i svedočimo. Čovek koji razmišlja srcem ne sme sebi da dozvoli ni jednu od tih krajnosti. Niko te neće ceniti više zato što si pripadnik nečega. A ako sam sebe ceniš zbog toga, onda imaš problem u glavi.

Ali, ako se odrekneš svog identiteta, da bismo bili isti, da bih te volela, neću imati šta da volim u tebi. Osim sebe. A lepo reče Mil, odnos prema sebi, brate, nije moral.

Fotografije: Unsplash