Iz Fride: Mrlja

Pre 5-6 godina, sestra mi pokloni svoje fensi japanke za plažu. Sećam se da ih je platila kao neke malo jeftinije patike. Ja nikad ne bih dala toliko para za japanke. Nežnoplave, izgledale su kao da je u njima orala njivu pa ugazila u neki katran, nešto crno lepljivo što je nemoguće oprati. Htela da ih baci, ali ja rekoh daj meni, probaću da operem.

Uzmem deterdžent, jedan, drugi, treći, varikinu, tečnost za pranje suđa, abrazivno sredstvo, domestos, potapanje, namakanje, trljanje, četkanje, glancanje. Uporna sam kao mazga. Zainatila se protiv onog katrana, udario junak na junaka. Kad su se osušile, izgledale su kao nove. Besprekorno čiste plave japanke. Zadnji put su tako izgledale u izlogu. Moja sestra ih prvo nije prepoznala, a kad je shvatila da se radi o njenim japankama, viknula:

– Šta si im radila??? Ja nikad nisam uspela da ih operem tako!

Samo sam se ponosno smeškala, osećala se superiorno, kao supruga Mr. Propera, superžena sa darom za otklanjanje tvrdokornih mrlja. Te japanke nosim i sad. Nisu kvrcnule. Pre neki dan sam sestri javila da vrede svaku njenu potrošenu paru, da ne brine.

Pre 2-3 godine, išla sam autobusom iz Rijeke za Beograd. Na nekoj benzinskoj pumpi kupim sladoled na štapiću. Stojim na trotoaru, ližem taj sladoled, udarila vrućina, sve se topi, i autobus i autoput i ja. Sa sladoleda se otkači kapljica čokolade, bljuc, pravo na moju belu platnenu patiku. Pomislim na trenutak kako sam smotana, stojim tu sama na pumpi i sladoled mi kaplje po nogama. Luzerka. Ali se uopšte, baš ni najmanje ne uznemirim oko fleke. Jer helou, svi znamo ko sam ja – pogon za otklanjanje fleka, genije higijene, carica korita i lavora. Shvatili smo već iz prethodne priče.

Stignem u Beograd, krenem da perem patiku, sve po redu kako bog zapoveda, ali mrlja ni makac. Upotrebim sve trikove, sve fore, iznerviram se i primenim silu, počnem da ribam tako uporno da sam umalo pocepala platno na tom mestu. Braon mrlja je i dalje tu.

Par godina kasnije, nakon više puta ponovljenog postupka, na desnoj patiki i dalje imam tačku boje go*neta.

I sad se pitam, da li taj kakao prirodno tako postojano farba ili u današnje čokolade ubacuju neku boju koju je nemoguće oprati? Ako je ovo drugo, šta ta boja radi našim unutrašnjim organima kad sa jednog platna ne mogu da je skinem godinama? Toliko sam istraumirana tim slučajem da uvek kad vidim da nekome preti opasnost od čokoladne fleke, skočim, vrisnem, upozorim uspaničeno. Ljudi me gledaju, kao šta ti je, jesi normalna, to je samo čokolada, nije krv, ulje, vino. Ali život je takav da nikad nije vreme ni mesto da lepo sednem i ispričam im priču o sladoledu i pre nje ovu o japankama, jer tek pomoću prve druga poentira.

Život je bezveze, imaš vremena samo da vrisneš ili da se nasmeješ, sve nešto na brzinu što niko ne razume, što svako shvata kako mu se prohte i što će zauvek da ostane u meni neispričano. O svakoj mrlji, pegi, zanoktici, mravu i dugmetu imam u glavi napisane romane. Da ne pričam o bitnijim stvarima, o njima sam napisala biblioteke i filozofske sisteme. Zatim, priče mojih rođaka, prijatelja, naših alternativnih svetova, izmaštanih života, i to su moje priče. Ja nikad ne sedam za prazan papir, svi su već unapred ispisani. Ali nemam vremena da sve to prepišem, ni da ispričam, život je brz i plitak. Dok jurim između polica na kojima su naslagane priče u mojoj glavi, uzmem onu koja mi prva dođe pod ruku, ne najbolju ni najlepšu, već onu koja se prva zakači za mene, sednem za kompjuter i pustim je da se priča. A ona me na kraju uvek iznenadi, otkrije mali dragulj u sebi, kao poklon što sam izabrala baš nju. Kakve dragulje krije onih neispričanih bezbroj, to nikad neću znati.

Fotografije: Unsplash