Iz Fride: Najveća kočnica u progresu čovečanstva

Nešto me već dugo iritira na internetu, a vidim da se koristi masovno i niko ne nalazi problem u tome – koncept who cares? tj. koga briga. Mnogo puta sam videla da ljudi, pre nego što će da napišu ili objave nešto, bojažljivo stave uvod „Znam da who cares, ali evo ja…” Odakle nam potreba da se pravdamo božanstvu whocares-a? Da li smo se ikada zapitali ko je postavio to božanstvo i odakle ono crpi svoj ugled?

Na internetu, kao i u životu, postavili su ga ograničeni, loši ljudi. Oni nasilnici iz osnovnih škola što tuku štrebere i male Rome. Ona rulja koja misli da nema sveta van njihove glave i da svi moraju da misle kao oni. Oni što od početka društvenih mreža pokušavaju da nametnu pravila šta sme da se objavljuje, a šta ne.

Realno, tu postoji samo jedna kućica u koju se upisuju slova, a ispod nje piše post. I to vam je sve od pravila na društvenim mrežama. Drugim rečima, pravila smišljate sami. U tome je lepota virtuelnog sveta. Ali ovi nasilnici ne vole slobodu, pogotovo ne tuđu. Njih sloboda iritira.

Koga briga? Mene briga. Čim to objavljujem, znači da mi je iz nekog razloga interesantno, bitno, značajno. A mogu da objavljujem i nešto što mi je potpuno nebitno i beznačajno, zašto da ne. Who cares je suvišna pojava na svetu. Koga briga što vas nije briga?

Međutim, to nije sve. Who cares je možda najdiskretniji oblik zlostavljanja na internetu. Toliko samozatajan da spada u domen pasivne agresije. Pored njega, tu su i mnogi oblici otvorene agresije, prostakluka, prozivki i ismevanja tuđih života, izbora i stavova, bez ikakve zadrške.

Kako je moguće da u moru internet aktivista, dušebrižnika, boraca za ljudska prava, prepodobnih ljubitelja književnosti i „plemenitih“ žanrova muzike, nema nijednog, ama baš ni jednog koji bi se principijelno suprotstavio nasilju na internetu, podsmevanju, ritvitovima sa podrugljivim komentarom, skrinšotovanju tuđih postova nad kojima se posle izvode varvarske bahanalije? Kako je moguće da se ti nasilnici ponose svojom zlobom i nemaju ni primisao da je prikriju, da neljudski odnos prema drugima prikazuju javno, da se ogovaranje i podsmevanje uzimaju kao sasvim legitiman i neproblematičan diskurs kome se cela javnost radosno pridružuje? Dugo mi nije bilo jasno, kako je moguće da u ovoj našoj sterilnoj wannabe politički korektnoj novoj realnosti koja se sablažnjava nad svim i svačim do te mere da sprovodi nasilje tolerancijom i ostalim liberalnim principima, nikome ne smeta jedno očigledno zlo koje nam svima stoji pred nosom. Je l’ moguće da smo toliko licemerni? Ili smo jednostavno glupi, pa nam se neke forme zla ne prikazuju istom razgovetnošću kao neke druge? Da ostavim sad moral po strani, pitam se kako je moguće da tolika proliferacija zla nikome estetski ne zasmeta? Kako vam se ne zgrči želudac kad vas sa društvenih mreža zapljusne jadni ružni jeftini turbofolk mentalitet trača i pljuvačine?

A onda sam pomislila da su svi izgleda normalni i da je sve to regularno, a da sam luda jedino ja. Na kojoj planeti ja živim? Čemu se iščuđavam? Tokom ljudske istorije, u realnom prostoru, u opipljivom iskustvu, dešavali su se masakri, ratovi, logori, lomače, mučenja. Da ne govorim o perfidnim načinima zlostavljanja pojedinca od strane društva. Ljudi su jebeno zli, oduvek. Ovo verbalno zlo koje probija na njuzfidovima širom interneta nije ništa u odnosu na ono na šta su ljudi sve spremni. To nimalo ne treba da me čudi.

Ali zato, s druge strane imamo liberalne puritance koji nisu u stanju da razumeju kompleksnost epohe i kompleksnost ljudskog uma, nego sve posmatraju kroz svoj jednodimenzionalni durbin ljudskih prava, prema kojem treba zaboraviti stari Rim jer je bio robovlasničko društvo i popišati se na grob svog pradede jer je bio muškarac u patrijarhatu i svaku jebenu pojavu od kad je sveta i veka posmatrati iz ugla borbe za jednakost, kao da ljudska istorija nema svoj razvoj i tok, kao da nismo nastali od majmuna kojima su trebale hiljade godina da postanu civilizovana bića, da osnuju plemena, države, demokratiju, moral, da se produhove, da nauče iz svojih grešaka, dok se u ljudskom duhu lagano i sporo klesala ideja slobode i jednakosti koju imamo danas. Hoćemo li da zaboravimo Sokrata i Perikla jer nisu bili politički korektni po merilima današnjice? Okej, vi ste tako besprekorno ispravni da biste menjali istoriju i sudili živima i mrtvima kao Isus Hristos na dan Otkrovenja. Važi, poštujem.

A ne smeta vam gamad koja pred vašim očima razapinje ljude po društvenim mrežama? Tu gamad pratite i sve vam je ok. Ne pada vam na pamet ni block da stisnete, a kamoli da javno uprete prstom na zlostavljača. Oni opstaju, jer ima ko da ih prati. Kad bi svaki pojedinac koji ugleda hejtersku objavu, istog trenutka stisnuo block, oni bi ostali sami, sa nula pratilaca, nevidljivi na internetu. Pričali bi sami sa sobom neko vreme pa bi se ugasili. Ali to se ne događa, jer ih vi i dalje pratite.

E pa nije ovaj svet okupan tuđom krvlju ni zbog loših sistema, ni zbog zle ljudske prirode, ni zbog divljaštva koje smo vekovima prevazilazili, već isključivo zbog vas. Zbog licemernog javnog mnjenja koje ćuti. Kritikuje samo one koji mu ideološki ne odgovaraju, a sav ostali šljam koji ima među istomišljenicima, ne komentariše i gura pod tepih. Kvazimoralisti, kvaziintelektualci, kvazihumanisti. Ološ i najveća kočnica u progresu čovečanstva.

Fotografije: Unsplash