Iz Fride: „Novi papa“ – Sorentinov doprinos hrišćanstvu

Paolo Sorentino je moderni hrišćanski stvaralac. Ko to previđa, taj ili ništa ne zna o hrišćanstvu ili na tu temu raspolaže samo predrasudama.

Sorentinova estetika je škakljiva, provokativna, to je estetika bluda i nemorala, greha i slabosti, kroz koju se poput zlatnih niti provlače duhovnost, pitanja o smislu, vera u čuda, u natprirodno, u svetitelje, u Boga. To tkanje je njegov zaštitni znak.

Serije Mladi papa i Novi papa su manifest ponovo ogoljene ideje hrišćanstva, svih njenih vrednosti i postulata, koji upadljivo svetle na tamnoj podlozi kompromitovane, korumpirane, moćne i zarđale institucije kao što je crkva. On u ovoj seriji crkvu kritikuje, osvetljava njene mračne kuloare, vadi iz podruma njene prastare, ali i savremene, probleme i dileme, radi to hodajući po tankoj liniji između dobronamernog i zlonamernog, toliko tankoj da ga naivni mrzitelji hrišćanstva svojataju, a naivni hrišćani osuđuju. U stvari, Sorentino brine za crkvu i razume je do tančina. Ono što on poručuje je tako jednostavno, da ga samo onaj ko nije zatrpan predubeđenjima može lako razumeti, a takvih je najmanje. Takvih gotovo da nema. Zbog te naše zapetljanosti u predrasude, Sorentino se čini namazaniji nego što jeste, čini se zamršen i nedosledan, a on je u stvari direktan i apsolutno koherentan, lako razumljiv svakome ko ispred ili pored uma ima duhovnost iskreno verujućeg čoveka. U dogme zatrpani vernici, kao i u dogme zatrpani ateisti, ne vide ništa ili vide sporedne stvari, dok im suština uporno promiče.

Neko ko nije vernik ne može da prepozna razliku između svetovnog i crkvenog hora koji pevaju Mokranjca, dok vernik tu razliku oseti iz prve. Za svetovni hor liturgija je samo pesma. Crkveni hor, makar ga činile tri polugluve starice, koristi naše glasove i pluća, da kroz njih zapeva „ono tamo“, ono iznad stvari, iza pojava i značenja. Taj kvalitet koji nadilazi melodiju i tonove, nadilazi etiku i razum, opipljiv je kroz religiozni stadijum bivstvovanja o kome je govorio Kjerkegor. Moral je svetovan, racionalan i predvidiv. Moral polazi od sebe. Vera je sveta, iracionalna i nepredvidiva, ona je apsurd, ona nadilazi logiku i saznanje, do nje se ne dolazi razvojem, u nju se ne zakoračuje. Prelazak u stadijum vere je uvek skok u nepoznato, u nemoguće, u nerazumno. Najveći svetitelji su ludaci, strastveni manijaci i grešnici. Obični ljudi, ali drugačiji od drugih, uvek spremni na taj rizični suludi opasni skok u nepoznato. Strast i stradanje, to je ista reč.

Način na koji Pije 13. (Džud Lou) živi, razmišlja, odlučuje, postupa, način na koji greši, način na koji veruje, način na koji sumnja, sve to je savršen prikaz hrišćanskog svetitelja. Sorentino poznaje duh hrišćanstva i obraća nam se iz njega. On ovom „materijom“ vlada bolje nego bilo koji savremeni filmski i TV stvaralac. Njegov svetitelj je detinjast, ishitren, ponekad sujetan, osetljiv i iz te osetljivosti arogantan, preterano saosećajan i iz tog saosećanja nemilosrdan kad treba zaštititi slabije, osvetoljubiv, nesiguran i iz nesigurnosti sujetan, njegova vera nikad nije čvrsta nepomična stena. On sumnja, u sebe , u Boga, ta vera je fluidna, stalno menja oblik i baš zato je živa, neokamenjena, vidljiva bogu. Njega Bog čuje. U nekim trenucima on deluje kao lažni mesija i prevarant, kao Lucifer, i mi kao publika stalno surfujemo na tim njegovim dilemama, zavaljeni u vrtešku iz koje razgledamo uglove papinog identiteta, onako kako ih razgleda i on. Nikad sasvim siguran u sebe, slab i pokolebljiv kad je u pitanju lični interes, lud i nezaustavljiv kad treba odbraniti ispravnu ideju ili drugog koji pati. Vitez vere, tako je taj stadijum nazivao Kjerkegor.

Ona istina koja se dokučuje razumom za mene je davno postala dosadna i prazna kao neka ukleta noćna čekaonica u metrou. Ljudi provode čitave živote u njoj. Ti ljudi nikad neće razumeti Sorentina. On u Novom papi ima ljubavi za sve svoje likove. Sve ih razume i svi su na kraju samo ljudi. Čak i ovi koji su više od toga. On je ljudsku prirodu predstavio kao večitu prepreku u neometanom opštenju sa Bogom i razlog što ovom svetu fali božanske dobrote. Mi smo kao vrsta previše zakukuljeni i iščašeni ličnim strahovima, traumama, nedostacima. Bogu je teško da se kroz nas probije u svet. Samo izuzetni, hrabri, ludi, strastveni i nevini kao deca, pojedinci koji sijaju u masi, nemaju u sebi brojne lavirinte i krivine, mogu biti provodnik božije milosti.

Ivan Pavle 3. (Džon Malkovič) je obrazovan, osećajan, sugestivan, kontemplativan, izgleda kao savršeni kandidat za papu, ako biramo iz klase smrtnika. On je na toj poziciji najbolji što jedan čovek može da bude. Njegova mana je što je samo čovek. Tokom cele serije on se opisuje kao „krhka porcelanska figura“ i baš ta krhkost mu ne dozvoljava da poludi, da rizikuje, da se baci u vatru, da pogreši, da bude svetac kao Pije 13. Likovi njih dvojice su otelotvorenja predstavnika Kjerkegorovog etičkog stadijuma i religioznog stadijuma. Ivan Pavle se vraća na svoje imanje, u fizički zagrljaj jedne telesne ljubavi, a Pije se predaje rukama hiljada onih kojima je potreban.

Ima jedan zanimljiv detalj u kome Ivan Pavle kaže Piju da ga ne zanima da li je ovaj lažni prorok, svetitelj, Lucifer ili Hristos, jer on (Ivan Pavle) je papa. Time mu je u stvari rekao:

Ti si „ono tamo“ što transcendira iskustvo, ali na području iskustva vladam ja.

Ti si „viša“ sila, a ja sam aktuelna sila.

Ti si kralj, a ja sam zakon.

Pa i neka si sam Bog, na ovom mestu sam ja tvoj jedini izaslanik.

Čula sam jednom da je najveći greh navesti nekoga da skrene sa puta ka Bogu. Crkva to već vekovima radi. Ogadila je ljudima hrišćanstvo. Imamo crkvu koja će goreti u paklu jer nas je ostavila same, jer je izneverila ideju iz koje je potekla. A s druge strane, dokle ćemo više da svaljujemo problem na drugog? Treba se zaputiti na problematična mesta, svojim nogama, svojim telom, svojim prisustvom i glasom rešiti stvar. Kao što je Pije otišao na ostrvo taocima. Jer svi mi smo crkva. Crkva su ljudi, to nisu zgrade i institucije. Šta je to toliko trulo i prazno u nama da samo hladnokrvno posmatramo pedofiličare među vladikama, dodeljivanje ordenja kriminalcima i lopužama, laž i licemerje od kojih se Hristos prevrće gore na nebu. Da li je samo Sorentino normalan? Je l’ samo njemu stalo? Hajde da se borimo i mi, da spasemo crkvu, da spasemo sami sebe.

Fotografije: Pinterest