Iz Fride: Rekreativna šizofrenija

Padne mi na pamet neka stara priča sa poukom, ona o čobaninu koji je vikao: „Vuk!”, pa pomislim kako ljude nije mrzelo da pišu cele priče da bi izrazili jednu duboku misao. Za mnoštvo takvih misli postoji barem po jedna priča.

Kad dođem do novog saznanja koje mi se čini kao uvid u neko opšte mesto ljudskog iskustva, dovoljno mi je da ga zapišem takvo kakvo jeste, u par rečenica. Pisanje priče mi izgleda kao preterivanje. 

Ali u svetu bez interneta i televizije, u svetu bez štamparije, priča je medij.

Vašu poruku neće čuti mnogo ljudi ako je, jednostavno sažetu u vidu saopštenja, izričete pred svojim sagovornicima. Taj posao em je naporan, jer vi ste jedini medij svojih misli, em manje delotvoran, jer puko mišljenje izgovoreno od strane pojedinca nema autoritet koji bi ga podržao i zadržao u umu sagovornika.

Priča je nešto drugo. Priča je medij. Pustiš je među ljude i ona se priča sama. Ne moraš svakom pojedinačno da je izgovaraš. Ona živi mimo tebe, posle tebe i (ako u međuvremenu promeniš mišljenje) uprkos tebi. Pritom, ona ima autoritet Priče. Priči se veruje više nego čoveku.

Juče sam ležala na plaži i razmišljala kako su se mediji otuđili od nas i ubili priču, kako je želja da se ovlada svetom putem hladnog razumevanja ubila boga, kako je psihologija ubila veštice, vilenjake, čume, tabue. Kako živimo u dosadnom svetu, ispražnjenom od čuda, zatrpani hranom, informacijama, radnim vremenom, stvarima.

Ipak, nismo mi krivi što je istorija čovečanstva tako koncipirana da pri svakom novom koraku stojimo pred vratima na kojima piše ako uđeš kajaćeš se, ako ne uđeš kajaćeš se. Mi, naravno, uvek uđemo, jer nismo pi*ke. Nećemo sad tu da ga tupimo, da tražimo mala vrata, da razmišljamo o posledicama. Nego ulazi, razvaljuj i nema nazad.

Pa onda svi ti patetični, vulgarno neprirodni pokušaji da se ipak ode nazad, neprirodni povratak prirodi, nostalgija, retro, hipsteraj, zdrav život, svi smo amiši, svi smo anonimusi, svi smo protiv, svi smo „ja nemam tv”, a zapravo svi smo tu, svi imamo profile na društvenim mrežama, svi smo debili i sve nam je jasno.

Ono što je jasno je mrtvo. Sve je mrtvo, dakle.

Izgubili smo život pokušavajući da ovladamo svetom i sada su život lajkovi i slike i glupi statusi koje mrzi da postanu priča.

Bila sam malo ljuta na sebe što svaki tok misli mora da mi se odvija po modelu „krenem od čobanina završim sa istorijom čovečanstva”, pa čak i na plaži da ronim po sebi dok ne izgorim na suncu, dok drugi rone po moru i čujem njihove glasove i smeh i lopte koje udaraju o površinu vode, pa pomislim vidi, ovi su srećni, o čemu ja pričam. Na kraju krajeva i ja sam srećna i vi ste srećni i uopšte ne vidim kako ta kataklizma i sunovrat mogu da dopru do svih nas. Nije mi jasno kako smo to srećni u svetu u kome je sve jasno.

Dok žmurim u sunce i slušam more, priča o mrtvim životima u otuđenom svetu mi zvuči kao daleka izmišljotina koja me se ne tiče.

Fotografije: Unsplash