Iz Fride: Sa koliko godina postajemo zaista stari?

Pre deset godina, kad sam imala 30 i mislila da sam jako stara, u jednom frizerskom salonu, pored mene je sedela žena od 93 godine. Došla na redovnu frizuru. Čavrljala sa frizerkom, sasvim bistro i otresito.

Onda je u salon ušla treća žena. Žalila se na umor, na muža, na godine.

– Koliko godina imate?

Pitala ju je gospođa od devedeset i tri.

– Četrdeset.

Uzdahnula je žena koja se žali.

– Ha! Pa vi ste beba!

Ženi od četrdeset se oteo nekontrolisani osmeh.

– Ma kako ja mogu da budem beba?!

– Beba, kad vam kažem. Be-ba!

Dok sam čekala da farba prekrije dve sede dlake koje su mi se pojavile na temenu, nisam bila svesna koliko je to što sam čula zauvek promenilo moju percepciju starenja. Do tada nisam ni pomislila da neko od četrdeset godina može biti beba. Ali bilo je potpuno jasno da gospođa koja je zagazila u desetu deceniju života dobro zna o čemu priča. Koliko god da je čudno zvučala njena konstatacija, ja sam joj poverovala.

U tom trenutku, u zagušljivoj prostoriji frizerskog salona, među isparenjima hidrogena i lakova za kosu, dogodilo mi se prosvetljenje. Moje dve sede dlake na glavi i ja, nismo ni blizu starog i propalog. Mi smo deset godina daleko od dana kada ćemo postati beba.

Vreme je rastegljivo, gipko, relativno. Kad ste mladi, vi nemate pojma o vremenu. Kad kažete vreme (u smislu životne dobi) mislite na ono što drugi očekuju od vas, nametnute obrasce, predrasude, zakone privlačnosti, kriterijume muške/ili ženske estetike i mladalačke isključivosti koja proizilazi iz neznanja.

Gospođa iz frizerskog salona je imala devedeset tri. Ona je svojim životom obuhvatila skoro celi jedan vek. I to joj omogućava da se uzdigne iznad rasparčanog, neosvešćenog vremena, onog vremena koje nas obuhvata jer je veće od nas i vremena koje nam se nameće kao imperativ. Ona drži vreme u malom prstu i posmatra ga sa distance. Sve je videla. I tridesete i četrdesete i pedesete i šezdesete… Zna da je starost jedna himera koja počne da nas proganja od trenutka kad napunimo dvadeset pet. A onda prođu decenije i tebi postane jasno da nisi bio star ni sa pedeset ni sa četrdeset, a kamoli sa trideset. Starost je društveni konstrukt, napravljen tako da nas neizbežno opseda u sadašnjem trenutku, kao iluzija kojoj ne možeš umaći, a koja nestaje tek kad ovaj trenutak prođe, kad postane prošlost i posmatramo ga sa deset godina udaljenosti. Onda se kajemo što smo tada, dok smo bili tako mladi, mislili da smo stari. Ali ključ nije u kajanju. Ključ je u osvešćenju činjenice da ni sada nisi star. Nemoj čekati da prođe deset godina da bi to osvestio. Osvesti sad.

Pre deset dana napunila sam 40 i postala beba. Vi sa trideset ste embrioni. Vi sa pedeset ste školarci. Vi sa šezdeset omladinci. Sa sedamdeset zreli ljudi. I tako dalje, do devedeset tri. Ima još pedeset godina do tada i nadam se da je to dovoljno za ovaj svet i ljude u njemu da počnu više da veruju sebi, da ne robuju vremenu, da ne usvajaju površne pogrešne koncepte starosti i da tada, u devedeset trećoj, pod haubom u frizerskom salonu na Marsu, neću morati nekoj bebi od četrdeset da objašnjavam da je beba.

Fotografije: Unsplash