Iz Fride: Sama je kriva

„Sama je kriva“. Ljudi moji, kad biste samo znali koliko me nervira ta netačna, prazna, pogrešna i bezosećajna rečenica. Rečenica kojom glupi pametuju, nemoralni donose moralni sud, neugroženi šikaniraju ugrožene. Na ovom našem zatucanom patrijarhalnom podneblju najčešće sam je čula kad se govori o ženama žrtvama nasilja. Ali i u mnogim drugim situacijama. Svakome od nas je nekada, kad smo imali problem, pa pokušali da o tome pričamo sa prijateljem, roditeljima, braćom, sestrama, muževima i ženama, neko od njih odgovorio „sam/a si kriv/a“. Taj komentar je tako učestao i rasprostranjen, da ga niko više i ne primećuje, a kamoli preispituje.

Kad čuju ovu rečenicu, ljudi najčešće slegnu ramenima i slože se. Jer život je jedna tako zapetljana konstelacija odluka, grešaka, odgovornosti, namera i slučajnosti, okreni obrni, za gotovo svaku situaciju može se naći nit koja stvar raspetljava u smeru svaljivanja odgovornosti na nas same, šta god da je u pitanju. U krajnjoj instanci, krivi smo što smo živi. Da smo se ubili dan ranije, ne bismo imali problem.

Kad je reč o ženama koje su pretrpele ili trpe nasilje, one su krive što su se obukle na određen (zabranjen) način, bile na određenom (zabranjenom) mestu, u određeno (zabranjeno) vreme, ponašale se izazovno (zabranjeno), itd. Dakle one su krive, jer su prekršile niz zabrana koje im postavlja patrijarhat i zato su opravdano silovane, napastvovane, vređane, štagod. O ovoj vrsti fantomske krivice puno se pisalo i piše se, ona je nekako najisturenija i najbanalnija, pa se njome neću ovde baviti. Ono što mene zanima jeste jedan suptilniji sloj rečenice „sama si kriva“, koji se ne tiče mesta, vremena, odevanja, ponašanja, niti bilo čega opipljivog, već onoga što se odvija u našoj glavi kad donosimo neku odluku.

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Za ženu koja trpi nasilje u porodici kažu „sama je kriva, ona ga je birala“. Za osobu koja je gojazna kažu „sam je kriv, što ne probuši kašiku“. Za osobu koja je usamljena kažu „sam/a je kriv/a, zašto ne nađe prijatelje“. Za osobu koja je tužna kažu „sama je kriva, zašto ne bude srećna“. U tom „sam/a si kriv/a“ univerzumu nema empatije, nema čak ni pokušaja da se razume situacija u kojoj se nalazi drugi čovek. Nema interesovanja za uvid u realnost njegovih osećanja, u izgled njegovog unutrašnjeg života. Usamljenost, gojaznost, tuga, to su realnosti naših sagovornika, koje nas ne zanimaju kao tema. Nas zanima samo da se vraćamo unazad i tražimo krivca, a to je ponekad potpuno nezavisna tema kojom samo zapušimo tuđa usta i sprečimo ga da nam kaže kako se oseća.

Mi jesmo odrasle osobe i naše odluke jesu svesne, ali to ne znači da uvek odlučujemo odgovorno i u svoju korist. Iza naših odluka stoje beskonačni haotični nizovi iracionalnih motiva, strahova, zabluda, trauma. Što je život teži, to su odluke pogrešnije. Zlostavljana deca biraju nasilnike za partnere, oni nastavljaju da budu žrtve jer je to njihova komfort zona, jer im je taj modus života poznat i prisan. Oni nisu sami krivi jer su ušli u odnose sa nasilnikom. Kriv je njihov život, koji mi ne želimo da razumemo. Gojazni ljudi nisu krivi što se prežderavaju. Na to ih tera emocionalna praznina, nesigurnost, glad za ljubavlju, strah od budućnosti, mnogo toga što se zbiva u njihovoj glavi, što je uzrokovano njihovom prošlošću, a što mi ne želimo da razumemo kada im kažemo da su sami krivi. Usamljeni ljudi nisu sami krivi što se ne druže, što su introvertni, što preziru čovečanstvo ili pate od socijalne fobije. To nije stvar njihove odluke, niko na ovom svetu ne želi da bude sam, to je posledica stanja stvari u ljudskom društvu, njihovih iskustava, razočaranja, ranjivosti, onoga što mi ne želimo da razumemo jer nam je lakše da kažemo „sami su krivi“.

Niko ni za šta nije sam kriv. Čak ni hladnokrvni serijski ubica. I njega su do tog ponašanja dovele životne okolnosti, genetika, teško detinjstvo. Naravno, to je irelevantno u kontekstu zakona koji ga procenjuje kao opasnog po druge i opravdano stavlja iza rešetaka. U kontekstu prijateljstva, čak i serijski ubica može imati prijatelja koji ga razume, koji ga posećuje u zatvoru i razgovara s njim. Pod uslovom da to nije jedan od onih „sam si kriv“ prijatelja. Takvi ni za sebe nemaju razumevanja.

Fotografije: Unsplash