Iz Fride: Šumski vrtić: Bajka ili horor film

Pre izvesnog vremena naletela sam na vest da se negde u Puli otvara Šumski vrtić.

Na prvi pogled nisam tu videla ništa sporno. Pomislila sam da se radi o ustanovi koja je koncipirana na češćem, možda svakodnevnom odlasku u prirodu i verovatno smeštena negde na periferiji grada, bliže šumi. To zvuči kao lepa ideja.

Ja sam majka trogodišnjaka koji ide u gradski vrtić i uvek mi je bilo bitno koliko vremena tokom boravka u vrtiću on provede napolju, na igralištu i u parku. Njegov otac i ja još nismo dozvolili da prođe dan, a da ga nismo izveli u šetnju i posle vrtića. Tokom celog leta smo dane provodili na plaži. Kad god možemo odvedemo ga na selo.

Svima nam je već dosta zarobljenosti u nove tehnologije, dece koja satima bulje u smartfone, u zatvorenom prostoru, čije oči su toliko malo u prilici da se zagledaju u daljinu, jer su im ekrani stalno ispred nosa, da imamo epidemiju kratkovidosti među osnovcima. Današnja deca nisu u formi. Po prvi put u istoriji ljudske vrste imamo dečake debelih butina i devojčice sa celulitom, roditelje koji su fit i decu koja su gojazna.

Imajući sve to u vidu, Šumski vrtić deluje kao dobra ideja. Ali onda sam kliknula na link i, nažalost, pročitala tekst.

Šumski vrtić je zapravo šuma. Ideja je da deca žive u šumi. Bez obzira na vremenske prilike. Kiša, niske temperature, ledena bura, sve je to deci ok, kažu tamo u tekstu. Deca su otporna na sve vremenske prilike i treba da jačaju imunitet. Ujedaće ih krpelji i komarci, ah, to je normalno, ni od toga ne treba praviti problem. Bitno je samo da nose gumene čizme koje su obavezne za šumski teren i kabanice kad pada kiša, sve ostalo je ok. Uostalom, to nije nova ideja. Ovaj koncept već postoji i u nekim zemljama sa mnogo okrutnijom klimom.

Tema me je toliko zaintrigirala da sam pročitala nekoliko tekstova o ovom vrtiću i na kraju nisam mogla da shvatim gde će ta deca da spavaju kad na morskih nula stepeni zafijuče ledena bura od koje otpadaju uši. Negde piše u „natkrivenom prostoru“, negde u „drvenoj kućici“. Kad je lepo vreme, spavaće, verovatno, na otvorenom. Jer decu treba vratiti u prirodu i u šumu „tamo gde i pripadaju“.

I sad se ja pitam: je l’ ima na ovom svetu neko normalan da kaže tim ljudima da deca ne pripadaju šumi, da je čovek izašao iz šume pre mnogo hiljada godina, da zapravo u njoj nikad nije ni živeo, uvek je tražio skloništa i zavlačio se u pećine gde je suvo i toplo. Čovek nije vuk. Dete nije šumska životinja. Voditi decu na svakodnevni izlet u šumu, po lepom vremenu, sat-dva, to je u redu. Ali staviti dete da živi u šumi po osam sati dnevno, tri godine svog života, dok ne krene u školu, po kiši, mrazu i buri, to je tako ekstremno i suludo, i na kraju krajeva opasno i neprirodno, da ja već danima ne mogu da zaspim jer mi se po glavi motaju prizori šumskog logora za decu.

I zašto ti roditelji, kojima se toliko sviđa ova ideja, ne odu da žive par godina u šumi, da gaze po blatu i kisnu, da ih ujedaju krpelji i grebe šipražje, umesto što napirlitani sede po toplim kancelarijama i piju espreso? Nemojte decu gurati u nešto što ni sami ne biste radili.

Osim toga, ne voli svako dete igru u prirodi. Ja sam, na primer, bila introvertno dete koje je volelo da mašta i čita. Nije me zanimalo penjanje po drveću i jurnjave po igralištu. Moje carstvo je bila moja soba, sveske, knjige, kulturno-obrazovni program Jugoslovenske radio-televizije i kasetofon sa hiljadu puta presnimljenim kasetama. Tata bi me jednom dnevno izbacio ispred kuće da udahnem svež vazduh i igram se napolju, a ja bih pola sata sedela na pragu i nakon toga opet ušla unutra. Takva sam i danas, ne volim prirodu, sport, bilo kakve avanture koje se tiču telesnosti i prostora. Ne mogu da prestanem da zamišljam kako bi mi bilo da je u vreme mog detinjstva postojao šumski vrtić i da su me roditelji upisali tamo. Bukvalno bi mi zagorčali detinjstvo i istraumirali me za ceo život.

https://fridasarar.home.blog/2018/11/29/evo-na-primer-ja/

A to je ono što me kod ove priče najviše plaši. Da roditelji premalo osluškuju svoju decu, a previše prate trendove. I da će se među tom decom koja budu upisana u Šumski vrtić naći neki mali i male ja, čije pomodne mame i tate nisu ni obratili pažnju da njihovo dete nije taj tip i da mu takav vrtić ne odgovara. Mada, najiskrenije, mislim da taj vrtić ne odgovara nijednom detetu. Evo moj sin obožava da bude napolju, da jurca, da se penje, drugačije je dete nego što sam ja bila. Ali čak i on, bar nekoliko puta dnevno, ima potrebu da legne na mekani kauč, da se umota u svoje ćebence, da se sklupča pored mame, da mu bude udobno i toplo. Pa to žele i pas i mačka i bilo koja domaća životinja, a kamoli dete.

Ma samo kad bi me neko terao da nosim gumene čizme osam sati dnevno, pukla bih posle trećeg dana. Zamisli jadnu decu koja dane i godine moraju da provode u gumenim čizmama. Je l’ to uopšte zdravo za stopala u razvoju?

Žao mi je dece koja će ići u Šumski vrtić, jer ne vidim razlog za odgajanje malih Spartanaca. Za šta mi tačno regrutujemo tu decu? Da budu medvedi? Tarzani? Je l’ razmišljao neko kako će im biti kad nakon tri godine u šumi, krenu u prvi razred i budu morali da sede po četiri časa u jednom mestu? Ili ćete unajmiti učitelja amiša da im drži časove u nekom lugu? Odrastanje koje im predstoji, školovanje, posao, borba za opstanak u ovom svetu, ne odvija se u šumi.

Ovde, kao i u mnogim drugim pojavama u našem društvu, problem leži u tome što ljudi prosto ne uključuju mozak, nekritički usvajaju vrednosti i koriste pomodarstvo kao osnovni princip koordinisanja u sticanju stavova. Kad današnji čovek čuje reč „priroda“, on padne u religiozni trans. Priroda je postala neupitna vrednost i nešto što ljudi ni u ludilu ne dovode u pitanje. Ako je prirodno, mora da je dobro.

Problem je u tome što prirodno vrlo često ne mora da bude dobro. Čovek je deo prirode i ta povezanost je nešto što nikad neće nestati. Ali priroda ima i svoje loše strane. Čitava naša civilizacija je nastala u borbi sa prirodom i tokom ovladavanja prirodom. Danas, kad je čovek do te mere ovladao prirodom da je to počelo da ide na štetu i njemu i planeti, kad umesto odlazaka na izlete, u šetnje, na druženje s prijateljima, mi odlazimo na naše naloge i gledamo fotografije pejzaža, rekreacije i nasmejanih ljudi, kao reakcija se javljaju struje koje zagovaraju povratak prirodi. Među njima ima mnogo ekstremnih i čak militantnih pokreta, ali mi to ne vidimo, jer priroda iz našeg detinjstva nije bila ideologija, sekta, ni brend. Bila je to obična nevina priroda u kojoj današnji influenseri i kreatori New Age doktrina vide savršeno upakovan proizvod koji će svakom nostalgičnom japiju izmamiti osmeh i pare iz džepa. Pogotovo kad se radi o našoj deci. Za njih biramo samo najbolje i na njima se ne štedi.

A ja vas, baš zbog te dece, molim da zastanete, batalite obaveze na sat, dan, dva. Da im se zagledate u oči i popričate sa njima. Da saznate ko su i šta žele. Ako ih upišete u nešto tako ekstremno kao što je Šumski vrtić, da ih svaki dan pitate da li im je bilo hladno i naporno i da li žele da nastave da idu tamo. Da im posvetite svoju pažnju i svoje dane, umesto što zatrpani obavezama dobijate ideje o njihovom odgajanju od lajfstajl magazina i aplikacija.