Iz Fride: Zašto mi se isplatilo statiranje u holivudskom filmu?

Kad sam prvi put videla oglas za statiste u akcionom filmu koji se snima u Rijeci i okolini, pomislila sam „idem, pozvaće me, biće zabavno, pojaviću se na bioskopskom platnu bez ikakve odgovornosti i napraviću pedeset selfija sa Selmom Hajek, Semjuelom L. Džeksonom, Morganom Frimenom…” Ionako nemam pametnijeg posla. 

I stvarno, pozvali su me, dva dana pred snimanje. Rekli mi kako da se obučem, gde da dođem i to bi otprilike bilo to. Kad statirate u filmu, vi ne raspolažete baš hrpom informacija. Tačnije, niste obavešteni ni o čemu. Informacije do vas dolaze u poslednjem trenutku, kad se sve ostalo podmiri, posloži, pripremi, vi onda uskačete. I morate biti spremni. Niko vas ne pita da li ste upravo zapalili cigaru, otišli u wc, zagrizli sendvič. Uzvik „Akcija!” podrazumeva da ste na pravom mestu u pravom trenutku. Skalamerija sa hiljadama opruga, šrafova i zupčanika, tako izgleda jedan set visokobudžetnog filma. Kad se svi oni zavrte i mašina se zahukta, kad se steknu svi uslovi da snimanje krene, vi tada nemate prava da vam se piški. Ali mi smo to znali i nismo imali problem sa tim.

Nas desetoro, tri mlađe žene, tri starije, tri adolescenta i jedan sredovečni muškarac, to je bila moja ekipa. Pošto snimanja traju po dvanaest sati, a puno se čeka, imali smo vremena da pričamo više nego što bismo ikada pričali sa strancima. Jer mi smo se na tom setu prvi put sreli. Tog jutra u 6:30 u Opatiji kod fontane sastalo se deset potpunih stranaca. Dok smo čekali da nas kostimografkinja presvuče, mi nismo ni gledali jedni u druge, jedva smo čekali da odemo na snimanje, da sve već jednom počne, vidimo poneku holivudsku zvezdu i ako imamo sreće, upadnemo u neki zgodan kadar. 

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

A onda, kad je sve počelo, kad smo zauzeli svoja mesta i počeli da beskonačno puta ponavljamo probu jedne scene, sa dugim pauzama između ponavljanja, polako nam je postalo jasno da na toj terasi i oko te terase, ni na puškomet nećemo naići na holivudsku zvezdu, da većinu scena rade njihovi dvojnici, da je pitanje hoće li neka od petnaest kamera da ukači baš nas i ako hoće, da nas neće izbaciti u montaži. Holivud je iz sekunde u sekundu postajao sve dalji. Zvezde su pile šampanjac na svojim jahtama i ležale na krevetima za masažu po istarskim vilama, dok su njihovi dubleri i kaskaderi, zajedno sa nama, radili na terenu umesto njih. Jedna statistkinja koja ima iskustva u ovome ispričala mi je da je na nekom snimanju videla Naomi Vots. Kaže, ona se ne obuva sama. Ima asistentkinju koja priđe da je izuje i obuje. Njenu scenu statisti vežbaju sa dublerom pedeset puta, a onda dođe ona i snimi je za sedam minuta. Služavka joj preobuje cipele i onda ona napusti snimanje. Počeli smo da se zezamo kako je celi naš set fejk. Dubleri pravih glumaca, Rijeka glumi Firencu (radnja filma je u Firenci), mora da smo i mi dubleri nekih pravih statista. A reditelj? Pa on je dubler pravog reditelja!

Sijalo je sunce tokom prve polovine dana na terasi hotela Bonavia, mi smo glumili turiste koji se prepadnu kad ugledaju kombi kako se tumba niz stepenice. Bilo je to simpatično i ambijent je bio ugodan i delovalo je kao posao iz snova dok nije počela kiša. A onda smo par sati snimali bogami i po kiši. Tu smo već bili na ivici snage i živaca, malo smo i gunđali, ali niko nije odustao. 

Posmatrajući svakog od nas pojedinačno, nikome ovo statiranje nije bilo preko potrebno, niti je honorar bio presudan motiv. I to je ono zbog čega bismo ostali na setu i u najgorim mogućim uslovima. Tri gospođe u penziji, sa lepim karijerama iza sebe, vitalne, vedre, kojima život nije dosadio i još uvek im oči zasijaju kad se pomene avantura. Nas tri mlađe žene, svaka sa svojom životnom pričom. Jedna preživela rak dojke, jedna putovala u Indiju pa joj je guru rekao da treba da glumi u filmu i ja, mene znate. Ali možda najveći utisak su tri adolescenta. Od kad sam postala majka dečaka, na mušku decu svih uzrasta gledam kao na sinove. Zamišljam svog sina u njihovim godinama. Imam neki zaštitnički i blagonaklon stav. Sa tim dečacima sam pričala o filozofiji, o religiji, o politici. O Platonu i njegovom mestu u savremenoj analitičkoj filozofiji. O Žižeku i Petersonu. Da se razumemo, nisam ja njima držala predavanja. Mi smo razgovarali. Dečaci znaju sve. Ja sam frapirana koliko su ta deca obrazovana i načitana. Osim toga imaju svoje rep bendove, pristojni su i normalni, bave se sportom i preziru nacionalističke spike. Imaju prijatelje u Banjaluci, Sarajevu i Beogradu. Podsmevaju se Kolindi i Vučiću. 

Sa gospođama sam pričala o životu, o muzici, o filmovima. Jedna od njih obožava Fon Trira. U njihovim očima nijednog trenutka nisam videla letargičnost, prezir prema mladima, dosadu ili ne daj bože starost. To su tri devojčice od 60+ godina, dovoljno vitalne da barabar sa nama fizički podnesu 12 sati napornog seta i da duhovno ni na trenutak ne štrče iz ekipe.

Više puta smo se pitali: ko nas sastavi? Svako od nas je specifičan i karakteran, drugačiji od ostalih iz grupe. Svi smo pomalo egzibicionisti i egoisti, ali u stanju da povučemo sav taj ego i pretvorimo se u poslušnu vojsku kad se od nas to zahteva. Samo zato jer smo sami tako odlučili! Niko nas nije naterao da dođemo na snimanje, to je bio naš izbor. I mi smo tvrdoglavo branili taj izbor i po kiši i na suncu i tokom dosadnih čekanja i promašenih očekivanja. Svi smo bili u istom sosu i besprekorno smo to izveli. Popili smo hiljadu kafa, pušili, jeli zajedno, ručkove, čokolade, sendviče. Jurili za suncem i sklanjali se od kiše. I pričali neprestano. 

Nikad nisam bila u boljem timu. Ne volim akcione filmove, obično su totalno komercijalno sranje, ali ovom filmu svaka čast. Ne zato što je po vilama i jahtama spovijao Selme i Semjuele, nego zato što je negde između svojih šatora, između rasklopivih klupa i kranova sa kamerama, napravio tim snova. Neponovljiv tim koji je funkcionisao glatko bez ijedne probe. Tim koji se smejao i družio i jeo i slušao muziku iz wc-a. Tim koji mi je vratio veru u život i u treće doba, gledajući tri devojčice koje ne zanima što imaju 65, koje žele i mogu mnogo više od odlaska na pijacu i penzionerskih šetnji. Dečaci koji su čitali Kanta i Ničea i zabole ih šta peva Tompson. Nemoj više niko da mi je rekao da su milenijalci glupi i nezainteresovani i da čitaju prepričane lektire na forumima. Neki verovatno da, ali takvih je bilo i u naše vreme. Gospođe su mi ulile nadu u moju budućnost, a dečaci su mi ulili nadu u budućnost ovog sveta, ovih naših državica, u budućnost mog sina. Kad su njih trojica ovakvi, znači da i za moje dete ima šanse.

Hvala holivudskoj produkciji što mi je priredila dva nezaboravna dana sa najharizmatičnijom ekipom na svetu, koja me oplemenila i razveselila i koju ne bih menjala ni za pedeset Selmi i stotinu selfija. Hvala Olgi, Ianu, Klari, Barbari… Oni su za mene zvezde, film ne moram ni da gledam.

Fotografije: Unsplash