Kikiriki, semenke, sport za zube: Adio, dragi čika Momo!

Ko je makar jednom bio u restoranu Kosmaj, sasvim sigurno zna ko je čika Moma, najstariji, ali ujedno i najšarmantniji konobar u tom svakako divnom kolektivu. Isto tako, ko je ikada radio u kafani, odnosno, bavio se ugostiteljstvom, zna da kafana ne odlazi iz krvotoka tako lako. Kako sam radeći po raznim kafanama još od srednjoškolskih dana provela preko deset godina, mogu da kažem da je iz kafane teško da se ode. Skoro sve moje bivše kolege, a ima ih sijaset, ne, dakle, sve, ali velika većina njih, u međuvremenu su završile fakultete. Među kojima je bilo i mašinaca, i ETF-ovaca i veterinara i arhitekata, ne, dakle, samo nas propalih umetnika, većina njih je ipak i uprkos obrazovanju ostala po kafanama, ili su, u najboljem slučaju, postali gazde kafana. Ne odlazi kafana iz krvotoka tako lako…

E pa, isto tako, i moj kolega, ali pre svega veliki prijatelj, čika Moma, proveo je u kafani čitav vek. Jednom sam, sedeći po običaju u Kosmaju sa mojom drugaricom Milicom („Evo su Milice, došle Milice!“, rekao bi Moma razdragano svaki put kada nas vidi), razmatrala koliko čika Moma može da ima godina. Milica i ja nismo mogle da odredimo je li Moma mlađi, jer još nije u penziji, ali se ne drži najbolje, ili je Moma stariji, pa radi iz penzije i drži se sjajno. Ispostavilo se upravo to, da čika Moma i u svojoj sedamdesetoj radi i ne odustaje od kafane – za te godine, čika Moma je izgledao sjajno i bio kao čigra!

Osim toga, čika Moma je, teško mi je da kažem bio, čika Moma jeste ona stara garda konobara, gospode konobara kojima se persira, koji imaju manire i obrazovanje, koji te postide svojom dobrom naravi, blagonaklonošću, strpljenjem i profesionalnošću. Eto, takav je čika Moma. On bi, onu decu koja dođu u kafanu pa ne mogu da se smire ako roditelji nisu poneli tablet, on bi i njih uspeo da privoli, praveći im zečeve, leptire i kondore od salveta, praveći im čitavo lutkarsko pozorište, tu, na licu mesta. On bi isto tako uspeo da primiri i pijane mamlaze, navijače, koji dođu u svaku kafanu sa namerom da naprave problem, pa se pred čika Momom postide i predomisle.

On bi i u pola dana i pola noći bio nasmejan, vedar, oran, nikada mrzovoljan i nikada lenj. Čika Momu sam tek ponekada videla da sedne, i to samo onda kada brzinski ruča, a uvek je ručao u onom ćošku kod kase, kao neka ptičica. Kada god bih se zadesila u gradu, u nekom praznom hodu, kada mi nije ni tamo ni vamo između obaveza, ni da idem kući jer živim daleko, ni da lutam ulicama jer je hladno ili jer sam umorna, gladna, bezvoljna, ja bih otišla kod čika Mome u Kosmaj, on mi je bio najbliži koga sam imala u tim lutanjima. Imala sam, naravno, i prijatelje koji žive u blizini, tu po gradu, koji bi me rado primili u topli dom i nahranili, ali, nikada nisam volela da remetim tuđu rutinu, da bilo koga obavezujem. Znala sam da je jedini koji bi mi se uvek iskreno obradovao i pored koga bih se osećala najopuštenije upravo čika Moma.

Mogla sam u Kosmaj da dođem i vesela, i tužna, i pospana i raspričana – Moma bi uvek sasvim dobro procenio situaciju, ili bi sedeo sa mnom i pričao, ili bi me ostavio na miru onda kada treba. Par puta bi mi se desilo da zamalo zaspim za stolom posle obroka, a on bi video, prošao nečujno pored mene i rekao: „Mico, dremaš? Kada imaš obaveze, od kada radiš, da te probudim?“. Kada vidi da nisam najboljeg raspoloženja častio bi me urmašicama, koje, moram da priznam, u Kosmaju i nisu neke, ali ništa nije moglo da mi popravi raspoloženje kao ta čika Momina urmašica.

Umela sam i da ga povezem kući, jer idemo u istom pravcu, pa bi mi ispričao ponešto o ženi, ćerki, unučetu. Čika Moma je radio iz penzije, jer je njih sve pomagao, a i kako mi je jednom rekao – „Što bi sedeo kući? Pa bolje mi je među narodom!“. To među narodom, to je tačno ona emocija o kojoj pričam kada kažem da u trenucima kada nemam gde da odem – ja odem baš u Kosmaj. Otkako je počela korona, strašno strepim za čika Momu, čak sam i prošle godine tokom policijskih časova i karantina, budući da sam bila van Beograda, zvala Milicu da ode do Kosmaja s vremena na vreme i da se raspita kako mi je čika Moma.

On se nije bojao korone, ja sam se bojala više od njega, bio je vakcinisan, već je jednom preležao, i poverovala sam mu da mu ništa neće biti i da ništa ne može da mu bude. Eto, poverovala sam mu, mislila sam da je on znao bolje, i da ta bolest čika Momi nije ni do kolena.

I, evo još jednog detalja – čika Moma i ja bismo se uvek rukovali kada dođem i kada odlazim. Poslednji put kada sam bila u Kosmaju, što je bilo pre možda dve, tri nedelje najviše, kupila sam čika Momi čokoladu. Eto, tako mi je samo došlo, da mu kupim čokoladu povodom praznika, da ga izgrlim i izljubim. Čika Moma je takav da vam dođe da ga uvek zagrlite kada ga vidite, oduvek sam želela da ga zagrlim, i eto, baš taj put sam ga prvi put u životu zagrlila iz sve snage na rastanku. To je, ispostaviće se, kako danas saznajem, i poslednji put da sam zagrlila čika Momu. Putuj s mirom, moj dobri i divni kolega, a pre svega prijatelju, Momo! Videćemo se!

Naslovna fotografija: Clay Banks on Unsplash