Kikiriki, semenke, sport za zube: „Budi moje lađe kapetan” i „Kvaka 22”

Povratku u Beograd nisam se radovala. Iako mi je uvek teško da odem od kuće, da me neko ne natera, kako to obično i bude, ne bih išla bilo gde, ali kada odem, ne vraća mi se. Nikada. Tako je i sa mnogim drugim stvarima u mom životu, ali dobro to sada nije tema. Kući moraš da se vratiš. Vozila sam iz Herceg Novog za Beograd putem kojim uvek idem, preko Žabljaka, i kojim volim da vozim, nije bilo gužve, na radiju je išao neki džez, a ja sam u svakoj krivini iznova i iznova mislila kako je trebalo da budem reli vozač, mislim da bi mi to dobro išlo u nekom od mojih paralelnih života.

Vožnju mi je pokvarila neka žena u crvenom opelu, naravno žena, pomislila sam, pa čitavu jednu deonicu nisam imala kako i gde da je prestignem, potpuno mi je pokvarila ugođaj jer su to bile moje omiljene krivine. Psovala sam je malo, ne mnogo, i naposletku je prestigla trudeći se da ne ostvarim sa njom onaj standardni prekoramenski kontakt očima kako to obično radi svaki seljak u saobraćaju kakav sam se trudila da ne budem.

Zatim sam videla ono brdo, moje omiljeno brdo koje se skupilo u štrudlu sa makom, svako ko je vozio tuda zna na koje brdo mislim. Zatim je taj idealni put i još bolje prolazno vreme naružila deonica posle Šavnika, gde je u družini od ne znam ni koliko kilometara, ali baš dosta kilometara, put bio raskopan, sve do same granice. Na najužim deonicama gde je put bio odronjen stajali su semafori koji bi trebalo da naizmenično propuštaju vozila, ali taj prvi semafor držao je neobično dugo, toliko dugo da se stvorila kolona. Onda se jedan u besnim kolima iz naše kolone zaleteo na to crveno i otišao. Onda smo to uradili i svi mi ostali. Na svakom sledećem suženju semafori su takođe držali samo crveno, pa smo se svi na rizik tu gurali, mimoilazili, upadali u rupe kada naiđe auto iz suprotnog pravca. Agonija čista, u trajanju od četrdeset i pet minuta.

Kada smo došli na granicu, već sam bila prilično nervozna, naročito što smo izgubili sat vremena, a moj kapacitet za sedenje u autu se zbog diskushernije koja me urniše dosta smanjio, pa već posle tri, četiri sata kreće da mi trne noga. Sračunala sam da sedam sati koliko put traje mogu knap da izdržim, taj sat vožnje po rupama je svakako bilo poslednje što mi u životu treba. Ljutito sam panduru na granici, dok nam je gledao dokumenta i planirao eventualno da nas nešto drnda, ljutito sam mu dakle rekla: „Znate li da vam nijedan semafor ne radi duž čitave ove deonice na kojoj su radovi?“, na šta je on slegnuo ramenima i posle par sekundi rekao: „To vam je najčešće tako“. To me je nasmejalo, produžili smo dalje.

Put preko Zlatibora bio je divan, vozila sam relativno brzo jer mi je baš bio dobar dan za vožnju. Onda me je u zlatiborskim krivinama pretekla jedna žena, takođe u crvenim kolima. Bila je ford fiesta, (naravno da nije bila ona žena iz pežoa), i morala sam da priznam da je ta žena vozila bolje od mene. Zatim smo po običaju stali kod Baja na pečenje, pored Stefana sam postala ljubitelj pečenja što nikada u životu nisam bila. Dok sam čekala pečenje i pila rakiju, u restoranu je išla pesma Mito bekrijo, slušala sam je pomno i mislila kako je to zaista jedna divna pesma. Nedostajala mi je Srbija. Posle pauze i hrane mi se, normalno, prispavalo, imali smo još svega par sati do Beograda, i to je ona deonica puta gde Stefan zauzima ulogu di-džeja, gde igramo kvizove i takve stvari kako se meni ne bi spavalo.

Pred sam kraj puta, obično na auto-putu posle Čačka počinje serija „domaćice“, gde se obično takmičimo ko će se setiti idiotskije pesme, žanr je pop devedesetih i ranih dvehiljaditih. Onda se Stefan setio jedne pesme koju nisam čula od kako sam šutirala balonjaru po Ceraku, u pitanju je bila pesma Budi moje lađe kapetan. Normalno je bilo da se seti te pesme jer smo se vraćali sa mora, i pesma je, ispostavilo se, bila odlična za vožnju zbog svog repetitivnog besmislenog ritma i još besmislenijeg teksta. Ono što mi se kod te pesme svidelo je taj neki odnos kvantitet-kvalitet. Dakle, pesma je objektivno čisto jeftino smeće kao i većina muzike toga doba, ali uprkos lošem kvalitetu, makar su se autori, a naročito pevačice, potrudili da nam za te pare daju što više, nekako količinski. Na šta tačno mislim – pesma se, dakle, sastojala gotovo samo iz refrena u kojem do iznemoglosti te jadne cure pevaju „budi moje lađe kapetan, hoću s tobom ja na okean“, i taj refren ponavljaju tako da između stihova jedva uhvate vazduh. I taman kada misliš da je sasvim sigurno to poslednji krug koji će izgovoriti, jer će se onesvestiti, ipak ima još jedan. Usred pesme postoji deo gde momci iz Tap 011 pevaju neki rep deo, totalno besmislen, kao i čitava pesma, i zapravo taj deo i kvari čitavu stvar, ali sam razmišljala i shvatila da su taj deo ubacili samo kako bi, eventualno, jadne devojke na nekom uživo nastupu popile makar gutljaj vode, obrisale znojavo čelo peškirom i zatim nastavile da ponavljaju: „Budi moje lađe kapetan, hoću s tobom ja na okean, hoću da me vozaš sva-ki dan, budi moje lađe ka-pe-tan!“. Moram da priznam da sam pesmu poslušala dva, tri puta na ripit, baš mi je prijala.

U Beogradu su nas dočekali ljudi, prijatelji, kafane, venčanja, sajmovi knjiga, književne večeri u knjižari Makart, predstave i puna pozorišta, jednom rečju – život, ponovo i najzad. Jedna od najupečatljivijih stvari ove nedelje mi je ta što sam juče sa Stefanom gledala film u Kvaki 22, u prelepoj bašti na krovu, koja je okružena visokim zgradama, stotinama prozora, ljudi, života, ružnim fasadama, lepim fasadama, muralima. Gledali smo Salt of the Earth, publika je bila brojna i raznolika, od stranaca, preko migranata, do mladih beogradskih hipstera. Tu je i Bojan koji radi u Kvaki, on je Kurd u azilu, bez papira i ikakve pomoći, bez opcije da ide negde dalje i bez nade da će se ikada vratiti kući, kao što sam se ja svega pre nekoliko sati vratila, jer je kod njega kući i dalje rat. „Bojan“ priča srpski i šali se sa svima, najljubazniji je dečko na svetu, i Luka, gazda Kvake i veliki drug, isto tako je i veliki car što ga je zaposlio i naučio ga da priča srpski. Tu je i jedan urnebesno sladak tip, valjda iz Brazila ili tako nešto, koji je žongler na proputovanju, pa što bi rekla pesma, „all the single ladies“, svratite do Kvake dok je tu, ili ga sretnite na nekom semaforu dok žonglira. Tu su i muzičari, slikari, tetovažeri, razni umetnici, studenti doktoranti, starije gospođe koje piju pivo iz staklenih flaša, ortaci sa „mullet“ frizurom, skejteri i skejterke, pisci. I dok se u filmu koji gledamo Žuliano Salgado, scenarista i autor filma, oduševljava i zgražava nekim dalekim životima, kontinentima, ratovima na istoku, u Africi, ratovima u Jugoslaviji, svi ti životi i ratovi su tu, među nama i u nama na tom balkonu. Ako je Beograd zbog nečega metropola, između ostalog je to zato što ima mesto kao što je Kvaka 22.

Fotografije: Milica Vučković