Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Do Splita

AUTOR: Milica Vučković 10 May, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Do Splita

Stigli smo u Herceg Novi posle duge i naporne vožnje, jer smo se zapričali i nekoliko puta promašili put, onaj isti put kojim uvek idemo. Promašili smo, prvo, granični prelaz, a zatim još nekoliko puta smo promašili skretanje negde oko Podgorice. Usput sam videla toliko puno stvari koje sam rekla da ću zapisati, ali kada sednem za papir to mi već zvuči kao neko prepričavanje, jer se sve to u mojoj glavi već desilo, već je ispričano, a ovo mu dođe kao neko prepričavanje, a prepričavanja ne volim. Ne idu mi prepričavanja. Kao kada me neko pita o čemu se radi u knjizi koju sam pročitala, a ja nemam pojma. Pamtim samo nekakav opšti utisak i razgovor koji sam vodila sa sobom dok sam je čitala. Svakako, sećam se nekakvih napuklih stena i zemlje koja izgleda kao da je neko u nju sipao previše praška za pecivo pre pečenja, pa je iskipela sva i svuda. Sećam se neke blede devojke koja je stajala pored puta i držala dve bele kese, držala ih je ruku poluspuštenih, negde u visini kukova, mislila sam kako se kani da poleti, kao Meri Popins. Sećam se dede koji je stopirao pored puta, i kada mu nismo stali, odmahnuo je rukom i psovao, videla sam ga u retrovizoru, ali nismo mogli da ga povezemo jer nam je auto, kao i uvek bio natrpan, knjigama, biciklom, opremom za ronjenje.

Stigli smo, kažem, u Herceg Novi, i desilo mi se uvek ono što mi se u Herceg Novom desi, a to je želja da se nikada više ne pomerim, nikuda. Ipak, ostavila sam ostajanje u Herceg Novom za neki kasniji život, završili smo taj dan šta smo imali i morali smo sutra ujutru dalje. Odlučili smo da ne idemo auto-putem, već magistralom, jer ne volim auto-puteve ni u kom smislu, to mi je vožnja napamet, a ne volim ništa da radim napamet. Volim da radim stvari analogno i da idem dužim putevima, okolo, volim da ne žurim. Na auto-putu ne bih mogla da vidim ni devojku koja hoće da poleti, ni zemlju koja kipi iz rerne ni dedu koji psuje.

Vozili smo se Jadranskom magistralom i sve oko nas bilo je plavo. I nebo, i more, i gde god da pogledam, koliko sam mogla da vidim dok vozim, videla sam plavetnilo i bezbroj nenaseljenih ostrva. Jadransko, tačnije, hrvatsko primorje je najlepše na svetu i tu više nema nikakve dileme.

Kada smo pošli na put, prijatelji iz Srbije rekli su nam: „U Splitu nemate nikakvih problema, Split je divan“, prijatelji iz Hrvatske rekli su: „U Splitu su sve ljuđaci, čuvajte se“, a Novljani su rekli: „Split, Split je velegrad!“. Istina da smo putem na svaka tri metra gledali u Hajdukove grafite izrađene, moram da primetim, u veštoj slikarskoj tehnici, ne tek nekakve navijačke grafite, već murale kojima se neko posvetio. Pored Hajdukovih grafita, bilo je i dosta onih nekakvih ratnih, sa slikama rata i ko zna kojih generala, vojskovođa, zločinaca i heroja, budući da sam, kao što sam rekla, vozila nisam uspela previše da ih zagledam, gledao je Stefan. Moram da priznam da su se negde od Makarske ka Splitu ti grafiti ustalili i da sam počela malo da se osećam neprijatno, očekivala sam one nekakve standardne zaplete, da nam neko pokaže srednji prst na semaforu, jer imamo beogradske tablice ili tako već nešto, ali to se nije desilo. Jedino mi je neki kamiondžija sa podgoričanskim tablicama trubio, jer je želeo da pretekne i mene i kamion ispred mene, ali sam ipak ja prva pretekla taj kamion ispred i izgubila iz vida obojicu tih med-meksova.

Kada smo stigli, Majin sin L, predivan i fin dečko, dočekao nas je i pokazao nam gde da parkiramo, u bloku gde i oni sami žive. Maja je moj domaćin ovde na stipendiji Reading Balkans koju sam dobila i koju upravo pohađam. Svakako, pitala sam L. da li da skinem tablice, ili kako se to već radi, ali mi je rekao da nema potrebe. Malo mi je bilo neprijatno to da ga pitam, ali to je standardno postjugoslovensko pitanje. To mene pitaju i svi prijatelji iz Hrvatske kada dođu u Beograd, i isto tako im svima kažem da nema potrebe, jer stvarno mislim da nema, Beograd je metropola, ali avaj, uvek ima budala. Tako su jednim mojim prijateljima iz Rovinja izgrebali kola na parkingu hotela. Isto tako nama Majin sin kaže da nema potrebe, a u tom sa balkona ispod kojeg smo parkirali izlazi starija gospođa, gleda u tablice, gleda u nas i viče: „Dobar dan!“. „Dobar dan”, uzvraćamo i mi, natovarimo stvari na leđa i pođemo put smeštaja. Stefan kaže da je baba miroljubiva, a ja kažem da mi je nešto previše ljubazna. Baba ko baba, dokona.

Teško je opisati Majin šarm koji ne leži samo u tom govoru specifičnom za ove krajeve. „Ća nisan, jesan“, i ostalo. Maja radi sto stvari, volim ljude koji su svestrani, priča mi o izložbi koju su juče otvorili u muzeju grada i koju ćemo posetiti, pričamo o književnosti tamo i ovde, ovde i tamo, o umetnosti uopšte i o još koječemu, pričamo brzo jer Maja žuri, jer, kao što rekoh, radi sto stvari. Dok nazdavljamo rakijom koju smo doneli, Maja mi priča ko je sve od pisaca boravio u ovom stanu i gledao kroz prozor u Dioklecijanovu palatu kao što je i ja sada gledam. Dioklecijan je izvršio najveći progon hrišćana u Rimskom carstvu, a sinoć se u katedrali u okviru palače služila velika služba, juče je bio praznik i dan grada Splita. Prisluškivala sam nekog mladog fratra kako priča sa nekim pijanim matorcem koji ga smara. Fratar je imao strpljenja iako mu je očito dosadno. Posle šetnje, večere i priče sa najljubaznijim konobarom na svetu, došli smo kući. Zamolila sam Stefana samo da, ako može, pomeri neki kauč, a onda sam kroz sat vremena promenila čitav raspored stvari u stanu. Zaista sam morala, baš je raspored bio besmislen, a ipak treba da provedem ovde neko vreme. Mislila sam, čak, ako nađem farbaru i da okrečim jedan zid. Maja će verovatno misliti da nisam normalna. Čak i sama u to nekada sumnjam.

Fotografije: Unsplash