Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Pouke iz prošlosti: Pesme umesto narkoze

AUTOR: Mirjana Ognjanović 14 May, 2021
Pouke iz prošlosti: Pesme umesto narkoze

Kratki i tragični život filmskog reditelja Maksa Kalmića počeo je – srećno. Rođen je 1905. godine u uglednoj jevrejskoj porodici u Zemunu. Roditelji su ga poslali na studije pravnih nauka u Pariz, gde je i diplomirao. Ali, tu je, pored prava, zavoleo filmsku umetnost. Kada se posle završenih studija vratio kući, neko vreme radio je u Ministarstvu inostranih poslova Kraljevine Jugoslavije, a zatim u izdavačkoj kući Nolit. Ipak, filmske strasti ga nisu napuštale. Snimio je nekoliko dokumentaraca: Pioniri odbrane našeg neba (1938), Dubrovnik (1939), Demonstracije 27. marta u Beogradu i Priča jednog dana (Nedovršena simfonija jednog grada), devetominutni film o beogradskoj svakodnevnici uoči Drugog svetskog rata (produkcija Artistik filma). Maks Kalmić je napisao scenario i režirao ovaj dokumentarac, koji danas svedoči ne samo o talentu i umeću reditelja, veštini i eleganciji njegovog izraza, već i o tome koliko je Beograd bio lep grad. Međutim, nedugo posle premijere filma, buknuo je rat. Maksa Kalmića snašla je okrutna sudbina mnogih beogradskih Jevreja. Streljali su ga okupatori iste 1941. godine. Bila mu je tek trideset šesta. Dok danas gledamo ovaj film na YouTube-u, teško je oteti se mislima: šta je sve Maks Kalmić još mogao da uradi da je poživeo. I kakav je Beograd mogao da bude, da i te godine nije porušen. Nedovršena simfonija.

Zanimljivo je da se u poslednjoj sceni filma, snimljenoj u nekom beogradskom baru, pojavljuje tada čuveni pevač u Kraljevini Jugoslaviji – Milan Bata Timotić (1908-1988), tumač operskih arija, šlagera, kao i izvornih narodnih pesama. U spomenutoj sceni, Timotić peva baladu Svi vi što maštate o sreći, pesmu koje se mnogi sećaju iz filma Maratonci trče počasni krug Slobodana Šijana, snimljenog 1982. godine. „Svi vi što maštate o sreći, vas vodi put u velik grad, vi niste prvi niti treći, o njoj mašta svak….” Ta pesma se može shvatiti i kao svojevrsni moto Priče jednog dana.

Iako se nekoliko puta sudbina žestoko poigrala sa tenorom Batom Timotićem, čini se da mu je – za razliku od Kalmića – ipak bila naklonjena. Milan D. Timotić zvani Bata, rođen u mačvanskom selu Banovo Polje 1908. godine, kao dete se razboleo od šarlaha i neko vreme uopšte nije bio u stanju da govori. Roditelji su strahovali da će zauvek ostati nem. A Bata je baš voleo da peva… Međutim, progovorio je i ponovo zapevao. Posle završene gimnazije u Šapcu otišao je u Beograd gde je, poput Maksa Kalmića, završio Pravni fakultet. Zaposlio se kao opštinski službenik. Ali, ni tokom godina studija, nije prestajao da peva. Milan Timotić bio je samouk, a zatim je počeo da uzima časove pevanja i nastupa na amaterskim koncertima. Naposletku, uspeo je da postane član Opere Narodnog pozorišta i često gostovao u emisijama Radio Beograda. Prvu gramofonsku ploču snimio je za kuću Odeon kada mu je bilo samo devetnaest. I to nije sve. Gostovao je čak i na daskama Bečke državne opere.

Milan Bata Timotić u filmu Priča jednog dana

Početak rata Batu Timotića je zatekao na odsluženju vojnog roka. Bio je pristalica ravnogorskog pokreta, pa je kada je rat bio završen i političke prilike se preokrenule, morao da pobegne iz zemlje kako ne bi bio streljan. Uspeo je da umakne, najpre u Salcburg, onda u Beč, pa u Čikago. Tu se oženio mladom američkom pijanistkinjom i srećno doživeo 80. godinu, baveći se svojim zanatom – pevanjem.

O još jednom neočekivanom obrtu Timotićeve sudbine pisala je beogradska Politika krajem septembra 1932. godine. Reportaža je donosila priču o tome kako je slavni jugoslovenski pevač umalo nastradao uoči predstave Amerikanska jahta u Splitskoj luci. Ali, iznenada se razboleo, te su ga hitno preneli u sanatorijum Živković. Bio je bled i u velikim bolovima. Umesto svetlosti reflektora, dočekale su ga svetlosti operacione sale. Kada je primio lokalnu anesteziju, u nameri da ga uteši, hirurg dr Kosanović rekao mu je: „A eto, mogli ste nam nešto i otpevati!”. Bati nije bilo potrebno dva puta da se kaže. Operacionom salom razlegao se Timotićev milozvučni tenor. Zaista je zapevao čuvenu pesmu Vlaha Paljetka Addio mare. Kakvo je to bilo iznenađenje i neobična priprema za operaciju slepog creva. Ceo sanatorijum je odjekivao od pesme! „Addio mare” – bolesnici su se pridizali u neverici iz svojih postelja. Kada je operacija bila završena, Timotić je rekao lekarima: „Kao da ništa nisam osetio!”. Doktorka Julija Živković nije krila zadovoljstvo. Rekla je da je Bata Timotić prvi pacijent koji je zapevao na operacionom stolu.

Majstor za arije i šlagere, Slavko Krunić

„Njet!”, pobunila se medicinska sestra, instrumentarka, inače pridošlica iz Rusije. „Njet, njet!”, rekla je. „Bila jedna Ruskinja što prva pevala!”

Prvi ili drugi, Bata Timotić bio je srećan čovek.

Naslovna fotografija: Priča jednog dana, devetominutni film Maksa Kalmića