Magazin za urbani životni stil
Ovaj sajt koristi kolačiće za personalizaciju sadržaja i oglasa. Detaljnije

Kikiriki, semenke, sport za zube: Teodor Adorno i Grana Padano

AUTOR: Milica Vučković 17 May, 2021
Kikiriki, semenke, sport za zube: Teodor Adorno i Grana Padano

Dobri, dragi, predragi Teodor Adorno pisao je u svom Žargonu autentičnosti o upotrebi jezika, onakvoj od kakve mene najviše boli glava, o onome o čemu ne pričamo kada pričamo, a na to mislimo, odnosno o onome o čemu pričamo kada ne pričamo ono što mislimo. Šalim se malo jer volim da ponavljam jedne te iste reči i trošim vreme vama koji ovo čitate, namerno. Svakako, dakle, u toj knizi Adorno konkretno piše o M. Hajdegeru i njegovoj komunikacijskoj praksi kroz koju se reflektuje njegova filozofska i društveno-politička pozicija, odnosno o njegovoj žargonskoj upotrebi jezika u kojoj se krije fašistička ideologija. Bilo kako bilo, to sada nije naša tema, iako se nadam da je uvod makar malo jasan i da smo trasirali put kojim ćemo se u ovom tekstu kretati.

Adorno, dakle, na prvim stranama svog dela upravo objašnjava šta je to žargonska upotreba jezika jednim prostim i svima bliskim primerom. On govori, dakle, kako ćemo na pijaci pokušati da dobijemo manju cenu neke robe, u njegovom primeru, baš ribe, tako što nećemo prosto pitati: „Dobar dan, koliko košta ova riba?“, već ćemo reći: „Komšija, pošto riba? Jeste li Vi beše iz sela tog-i-tog?“. Kako ćemo pokušati da prodavca pridobijemo nekakvom pristrasnošću, kako ćemo ga pitati odakle je i pomenuti kako eventualno znamo nekoga bliskog iz njegovog rodnog mesta. Prodavac bi, vešto to zaključuje Adorno, trebalo da interiorizuje taj osećaj bliskosti sa nama i na koncu da nam ribu proda, je li, za manje para. Ukratko, to on smatra žargonskom upotrebom jezika i to svako od nas radi gotovo svakodnevno, upodobljavajući svoj jezik, izbor reči, a nekada čak i naglasak okolnostima u kojima se nalazi. A najzad i da ispričam zašto je to važno za ovu priču.

Šetamo se već drugi dan Splitom i ja se već drugi dan oduševljavam na kakve divne ljude neprestano nailazimo. Ima puno mladih, svi su jako ljubazni i druželjubivi, ima puno dece. Pre svega, ljudi su lepi, lepo se oblače, moda je sasvim drugačija od mode u Beogradu, žene su lepe i elegantne, nose duge haljine, visoke potpetice i sakoe, marame, sve izgledaju kao iz filmova. Pre nego što ćemo doći u Split naslušala sam se kojekakvih priča, kako su ljudi ovde „tvrdi“, kako je Split poznat po jakom nacionalizmu, kako ovde ljudi iz Srbije često imaju problema. Od toga, za sada, zaista ni traga, osim komentara koji i sama često koristim kada mi prijatelji iz Hrvatske dođu u Beograd podjednako tako skeptični, uvek kažemo: „Nikad ne znaš, svuda ima budala.“ To se govori i ovde.

Šetamo tako zelenom pijacom, kupujemo šparoge i domaće maslinovo ulje, domaći beli luk i povrće da kuvam uveče rižot sa bukovačama, kupujemo domaće pomorandže i limun. Kada smo se opskrbili svim potrebnim namirnicama, na izlazu iz pijace, jedan znatno stariji i vidno pijani tip dobacuje: „Priđi šjor! Odi, nevista!“ i pokazuje na nas dok na nožu drži komad nekog starog sira. Nisam imala ideju da priđem, već sam sve pare potrošila, ali S. je slab na sir i na „šjor“, pogleda u mene, u njega, pokoleba se i u sledećem trenutku prilazi tezgi. Barba A, kako sam sebe slovi, već posle nepunog minuta daje nam drugi, treći, četvrti komad sira da probamo, sir je zaista dobar, tvrdi slani stari sir, i sve vreme nešto priča, zapliće, dobro se poteglo od jutros, pomislim. Vidim da je S. već gotovo rešen da kupi sir, ne znam da li zbog toga što mu se sir zaista dopada ili zbog toga što smo već toliko sira pojeli da bi zaista bilo neumesno da sada baš ništa ne kupimo. Barba hvali sir, priča kako kod njega po sir dolaze iz svih krajeva sveta, kako kada pojedeš taj sir, žena te odmah duplo više voli, pa gleda u mene i namiguje, „A, nevista?“, pa priča ovo i ono, priča, priča, priča. S. naravno posustaje i govori: „U redu, dajte mi od ovog toliko i toliko, a od ovog toliko i toliko“, iako nemam pojma koliko je sira tražio, ni kog, ni koji koliko košta. Barba A. stavlja komade sira na tas, prevrće one tegiće, stavlja teži, skida lakši, stavlja lakši, skida teži, vrti ih kao mađioničar karte i novčiće što prebira po rukama. Dok vaga sir nudi nam i kulen, domaći je kulen, kaže, jedemo i kulen, i kobasice, sve jedemo, a tegovi na tasu samo rade gore-dole. S. kaže da nećemo kulen, uzećemo samo sir, a Barba A. pita iz kojih smo krajeva jer očito pričamo ekavicu. S. kaže da je iz Boke Kotorske, iz Herceg-Novog tačnije, što i nije daleko od istine, ali nije ni sušta istina. „Hercegovac znači, Herceg-Bosna?“, viče šjor Barba i smeška se. „Ne baš”, kaže S, a šjor Barba kaže: „Nima veze, nima veze, u mene i ljudi iz Srbije dolaze po sir. Ja sam iz Drniša. Znaš Drniš?“. „Znam Drniš”, govori S, „znam i ja Drniš, mesto čuveno po ljubavi prema Srbima”. „To je sve isto, čovik je čovik, svećenici su rastavili narod“, viče šjor Barba. „Jeste, jeste”, klimamo mi glavom, ali šjor je baš vidno pijan i meni sve vreme liči da ima neke zadnje misli, ali ipak sve prolazi u redu. S. plaća sir u kunama i ja naravno ne znam koliko je taj sir na kraju koštao, ne zna ni S, jer mi i dalje previše i uvek puno vremena treba da preračunam kune u evre, pa iz evra u dinare, ali shvatam da sir nije bio nimalo jeftin.

Za večeru sam spremila rižot sa bukovačama i zamolila S. da narenda malo sira. S renda sir, spušta tanjir na sto, i odlazi da vrati sir u frižider, kad čujem: „Ne mogu da verujem!“. Okrećem se da vidim o čemu se radi, a on drži sir u ruci i ponovo govori: „Ne mogu da verujem!“. Grana Padano, crni pečat utisnut na tvrdoj korici sira viri mu iz ruke. „Kako me je prevario, ovo nije domaći sir! Prodao mi je sir iz radnje za duplo više para!“ Ja se smejem i pirinač mi zapada u dušnik dok S. zaista iznerviran ide po kući i uporno ponavlja: „Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem…” „Šta se smeješ”, pita me, a ja kažem kako je sir domaći isto onoliko koliko je i on Bokelj. „Nisam ja rekao da sam Bokelj“, govori S, a ja kažem da ni šjor Barba nije rekao da je sir domaći i da njihovu razmenu smatram krajnje pravednom kada se sve sabere i oduzme. Kažem kako je on interiorizovao taj osećaj nepodobnosti i da je hteo da ga se reši kupovinom sira, to je bila njegova karta, isto koliko je i šjor Barba hteo da proda sir pričom kako smo svi mi isti, pomenuvši, eto, kako je on iz najtvrdokornijeg anti-srpskog kraja, a nema nikakav problem da proda sir nekom Srbinu. U svemu tome, sir je najmanje kriv, sir ko sir, sa sirom se, kao što svako na kraju ove priče može da zaključi, na koncu uopšte nije ni trgovalo.

Fotografije: Milica Vučković