Kikiriki, semenke, sport za zube: Do Zagreba preko Adaševaca, i klozetska šolja iz Majamija

Ova godina spremila mi je puno iznenađenja i putovanja. Ja za nju nisam spremila ništa posebno, osim raspoloženje da prihvatim sve što se dešava i da se tu ne sekiram mnogo ni oko čega, već da stvari dočekam oberučke, kako god da bude i šta god da bude.

Pa tako, pre neki dan, pošli smo na put u Zagreb, na književnu promociju svog romana koji je sveže izašao za izdavačku kuću „Fraktura“, sa idejom da u Zagreb stignemo ranije, prošetamo, ručamo nešto fino i kuvano, i da se zatim istuširana i našminkana pojavim na promociji. S je vozio, kako bih ja bila odmorna. Na pumpi smo kupili plazmu, kafu i sipali gorivo, i krenuli na put. Možda će se neko zapitati zašto to pominjem, jer svako, zaboga, na pumpi natoči gorivo i kupi kafu – naizgled ništa neuobičajeno.

Na naplatnoj rampi pred granicu, S je sputio prozor da plati putarinu, ponovo jedna sasvim regularna stvar, osim što je prokomentarisao: „Zar ne misliš da se auto nešto čudno čuje?”. Inače sam opsednuta automobilima, sasvim solidno se razumem u mehaniku, vozim auto ceo život i najčešće kada idemo na put ja i vozim, ali ovoga puta ne, nisam vozila, nisam se bavila ničim u vezi sa autom, odmarala sam i rekla: „Ne, ne čujem ništa neuobičajeno“.

Povezani članci

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Stigli smo do granice, ponovo spustili prozore čekajući pasošku kontrolu, kada je S ponovo rekao: „Čoveče, auto se nešto baš čudno čuje”, i zatim ga naglo ugasio. Pogledala sam ga upitno, nisam znala o čemu je reč. „Gde ti je račun?!“ I dalje nisam mogla ni da naslutim o čemu je reč. Inače ne uzimam račune na kasi, nikada, niti čuvam račune, ali ovog puta jesam kako bi mi organizatori refundirali putne troškove. Na računu je pisalo „BMB100“. Pročitala sam ta tri slova još nekoliko puta, duboko želeći da ubedim sebe da ono što vidim nije istina. Ali, bila je.

S je natočio pun rezervoar pogrešnog goriva. Upalio je auto, prešao preko nekoliko betonskih ostrva i graničnih pregrada i napravio polukružno, vrativši se na teritoriju Srbije. Nekoliko policajaca istrčalo je iz svojih kućica za nama, da vidi šta radimo, a ja sam u tom trenutku krenula manijakalno da plačem, pa su policajci odstupili. S je izašao i rekao o čemu se radi, a ja sam vikala kroz prozor kao prava luda žena, čupajući kosu sa glave.

Istina je da čovek greši, i da se to sasvim sigurno događa ljudima, ali ja, istini za volju, jesam čula da se hipotetički to nekada nekome dogodilo, ali lično nisam znala za takav slučaj. Sada sam znala. Jasno je da bi to bilo neprijatno bilo kome da se dogodi, ali meni, koja patim od surovog opsesivno-kompulsivnog poremećaja, koja, kada sipam gorivo, što sigurno radim tri puta nedeljno zadnjih petnaest godina, ipak, svaki put osam puta pročitam naziv goriva pre nego što uzmem pištolj u ruku, pa onda, i pre nego što pištolj ubacim u rezervoar svog auta, još nekoliko puta se uverim da li je taj pištolj uzet baš sa onog mesta gde piše gorivo koje mi treba.

Sa druge strane imala sam svog supruga, jednog opuštenog i životno rasterećenog čoveka koji takve manije nije imao, i kojem je tako nešto uspelo da se dogodi, jer su odnedavno i benzin od sto oktana i dizel imali oznaku „G-drive“. Da sada ne bih dužila o tome kako smo sat vremena proveli na granici čekajući šlep službu iz Šida, iz Adaševaca tačnije, i kako je S telefonirao pokušavajući da reši situaciju, a ja pušila ispred toaleta i plakala, i kako je predivna babasera pokušavala da me uteši nudeći me kafom, sokom i besplatnim toaletom, što je činilo da se osećam još gore i da još maničnije ponavljam „ne mogu da verujem, ne mogu da verujem“, ali, preći ću na zabavniji deo.

Do Adaševaca stigli smo dva na sat šlep službom, u autoservis „Žika“. Žika je bio čovek koji je zaradio velike pare u inostranstvu, proputovao je svet i vratio se u svoje rodno selo kao veliki gazda. Sve je to on ispričao S, sedeći sa njim u kancelariji, dok sam ja manično šetala ukrug po kompleksu njegovog autoservisa, nadgledajući šta rade majstori. Žika je nekoliko puta pokušavao da izađe iz kancelarije i da me pozove na kafu, da mi pokaže fotografije sa svojih putovanja, rekao je: „Dođi da vidiš, Majami, Peking, Kineski zid“, ali meni zaista nije bilo do druženja sa Žikom.

Majstori su ispustili gorivo i čistili sistem, menjali filtere i štaveć radili, i zaista se kao sreća u nesreći ispostavilo to što je S čuo da nešto nije u redu i reagovao na vreme. Ja to, recimo, nikada ne bih uvidela. Negde pred kraj popravke, Žika je još jednom pokušao da stupi u interakciju sa mnom. Pitao me je: „Šta vi misite, hoće li svi mladi otići iz zemlje?“. Rekla sam da neće, da će otići samo oni koji imaju pare, kojima je ionako dobro. Žika je rekao kako misli da je u Srbiji sranje, i da on svoju decu nagovara da odu u Nemačku, a meni se želudac okretao pri pomenu Nemačke, i pomisli na sve svoje prijatelje i rodbinu koji se tamo zlopate i jedva čekaju da se vrate. „Žiko“, dakle, pitala sam, „a zašto onda Vi niste u toj Nemačkoj?“ Žika nije imao odogovor, zato sam ga pitala gde je toalet, a on me je uputio da se toalet nalazi gore, stepenicama, pa levo, i striktno mi naglasio kako je klozetsku šolju doneo direktno iz Majamija, „obrati pažnju“, rekao je, „iz Majamija!“.

Klozetska šolja je, naravno, izgledala kao i svaka klozetska šolja i ništa drugo nije pružala osim mogućnosti da se u nju popišaš. Auto je bio popravljen, zaista u jako kratkom roku, možda kroz sat vremena, a Žika čak svoje usluge nije bezobrazno naplatio, ispostavio se krajnje korektnim. Šetnja i ručak u Zagrebu nisu više bili opcija, kasnila sam na promociju, presvukla se i našminkala u kolima i pojela paket plazme. Srećom, takve situacije nisu mi bile strane, umela sam da funkcionišem u takvim uslovima, na promociju smo stigli sa jako malo zakašnjenja, publika se nije naljutila. Veče sam provela u prijatnom razgovoru sa Monikom, Jelenom i Jelenom, zatim smo sedeli na piću sa prijateljima Robijem i Mongom, a sutra ujutru smo krenuli natrag za Bg, sa ispravnim gorivom u rezervoaru.

Kažu da se svaka škola plaća, neko plati Žiki, neko Peri, neko ko zna kome, Žika, srećom, nije bio skup. Do sledećeg vikenda i sledećeg putovanja.

Naslovna fotografija: Javad Esmaeili/Unsplash