Kikiriki, semenke, sport za zube: „Hajde skokni mami po cigarete!“
Kako danas živimo u ovom neverovatno ispravnom, zdravom, čistom i osvešćenom društvu, verujem da će i sam naslov, a kamoli tekst, kod nekih da izazove odbojnost, ali avaj.
U našem naselju, na Ceraku, postojala je svojevremeno samo jedna radnja, Aleko, koja je pre toga bila knjižara. Knjižaru ne pamtim, bila sam isuviše mala, ali pamtim priču kako je moj brat, dok je bio osnovac, ušao kod čika Pere u knjižaru i prvi put video mirišljave gumice za brisanje, pa nije odoleo da jednu zagrize, pa je majka posle morala da plati gumicu, ali, to sada nije tema.
Aleko je, dakle, bila prodavnica mešovite robe i nalazila se, nekako, tačno posred naselja, između zgrada, pa smo tako, mi klinci, mogli da vidimo svakog komšiju kako ide u radnju, i sa čime u kesi iz radnje izlazi. To su i dalje bila ona lepa vremena kada smo u radnju ulazili nakon višesatnog trčanja i igranja „šugica“, da zatražimo čašu vode, a kako nisu hteli baš da nam daju da prljamo bezbroj čaša, pili smo vodu sa dlana. Voda ne može da ima bolji ukus, čak ni one skupocene vode kao što je Evijan ili Perije, ili kako se već izgovaraju, od te vode sa česme koju piješ sa blatnjavog dlana.
Isto tako, Aleko je bio ona radnja u kojoj su radile radnice koje su nam devedesetih čuvale po jedan hleb i jedno mleko, da ga ne razgrabe penzioneri koji su živeli sami i skladištili hranu, i to ne samo nama, već svakoj porodici za koju znaju da u kući ima sitne dece. Hleb i mleko su nam davali krišom, ispod kase, da penzioneri ne vide. Svakako, kada smo malo stasali i kada su ta vremena prošla, mi deca bili smo zaduženi za odlazak u nabavku, što je nama bila ne muka, već neverovatna počast.
Iako moja majka nikada nije bila pušač, a otac je ostavio cigarete posle rata, te ga se jedva i sećam iz faze kada je duvanio, roditelji druge dece, mojih drugara, bili su pušači. Sećam se mog druga M. kako je odlazio u Aleko da ocu kupi LM, a majci Classic, i kako ide sa tim cigaretama kući, a mi ga gledamo i mislimo – blago njemu, kakva je on „faca“, jer je njemu delegiran tako važan zadatak. Bilo je razne druge dece koja su kupovala roditeljima cigarete, ali i ovaj jedan primer je sasvim dovoljan da opiše odnos nas dece prema poveravanju takvog zadatka nama. To je bilo kao kada bi vam roditelji dozvolili da sami odete u poštu ili sami u školu ponesete novac za ekskurziju.
Sećam se, isto tako, u nekim poznijim godinama, kada sam radila na Banovom brdu, a živela u Žarkovu, bila je jedna trafika ispred moje zgrade na koju sam redovno išla. U to vreme bili su pooštrili, doduše oduvek postojeći, zakon, da cigarete ne smeju da se prodaju maloletnim licima. Čekala sam u redu na trafici jedan dan posle posla, a ispred mene je bio jedan otac, krupan i namršten čovek, držao je svog sina za ruku, sin je možda imao desetak godina, možda koju godinu preko. Naginjao se preko police sa novinama, kako bi ga prodavačica na trafici bolje čula kroz onaj maleni otvor: „Kako mislite, ne možete da prodate cigarete Marku? Do juče je mogao da kupuje cigarete, a danas ne može? Je l’ Vi, gospođo, znate da ja radim po dvanaest sati, da sam došao kući mrtav umoran i da jedva hodam, i da ste me naterali sada da izlazim iz kuće zbog ove gluposti?!“. Prodavačica je pitomim glasom pokušavala da objasni gospodinu da je zakon takav, da su inspekcije redovne, a kazne prevelike, ali gospodin nije popuštao – ni stav, ni Markovu ruku, koji je zabrinuto ćutao, kao da je on uradio nešto loše.
Ne znam šta je bio epilog te rasprave, ali sam se toga setila pre neki dan, kada sam se vozila trajektom ka mom dragom Herceg Novom. Setila sam se razgovora o kupovini cigareta, pa mi je jedan prijatelj iz Boke kotorske pričao kako su on i brat išli majci da kupuju cigarete na trafici koja je sa druge strane zaliva i kako su obožavali kada ih majka pošalje na takvu misiju. Budući da mene i dan-danas, ovako matoru, prelazak preko trajekta još uvek oduševljava, mogu samo da zamislim kakav je to važan i uzbudljiv podvig bio za njih tada.
Koliko god ovakav odnos ili eventualna neodgovornost roditelja danas može da izazove osudu, verujem da samo ljudi koji žive na Balkanu mogu da razumeju i romantičnu stranu ove priče.
Naslovna fotografija: Paddy Walker on Unsplash
