Kikiriki, semenke, sport za zube: O diskriminaciji muškaraca

Kada se pomene diskriminacija muškaraca, samo kada se te dve reči stave jedna do druge, nekim ljudima se odmah ukrste oči i na pameti im je onaj štos sa interneta gde vaterpolista, dakle u bazenu budući da je vaterpolista, poliva sebe vodom iz flašice da se rashladi. Kako to muškarci u ovom društvu mogu da budu diskriminisani, jer, kako kaže pesma, „This is a Man’s world“?

Živim daleko od grada i puno vozim auto. Vozim se nekada rano ujutru, nekada, što najviše volim, kasno noću. Kada smo već kod vožnje automobila i toga što živim daleko, kod mene u goste retko dolaze oni moji prijatelji koji ne voze kola. Iz centra treba promeniti makar dva autobusa, a autobuska stanica nije tako blizu moje kuće. Pored toga, poslednji autobusi su oko ponoći, pa ako bi neko i ostao duže, ne bi imao kako da se vrati. Tako, primetila sam, ne samo na tom primeru već i inače, da dosta mojih prijateljica ne vozi auto. Pored toga što su se neke velike žene pre nas grčevito borile za pravo na upravljanje motornim vozilima, pored toga što je to pravo, recimo, u Saudijskoj Arabiji ženama omogućeno tek pre nepunih pet godina, žene su ipak odlučile da ih mrzi da polažu vožnju i voze automobile. Pa tako, većina mojih prijateljica ne vozi, ako ne većina, onda makar polovina. Ako žena ne vozi, to nije problem, uvek će imati ko da je preveze – partner, prijatelj ili na koncu, taksista. Sasvim je druga stvar ako muškarac ne ume da vozi kola. Muškarac koji ne vozi je mutavac, nesposobnjaković, malo čak i bednik, zamisli, ne ume da vozi. Stvarno ne ide.

Nego, da se vratim na temu. Jedno jutro vozila sam se po kraju i videla jedan ogroman kombi izlepljen upečatljivim nalepnicama koje privlače oko, pisalo je – „Jaki momci“. Živo me je zanimalo šta su jaki momci, pa sam ih pronašla na internetu. Rezultat pretrage me nije razočarao, na fotografijama su sve bili neki lepi mlađi tipovi u crnim uskim majicama sa istim logoom koji je bio na kombiju, svi zgodni, nasmejani, jedan sa bradicom mi se posebno dopao. Na svakoj fotografiji teglili su neke šifonjere, kredence i krevete, jaki momci su, dakle, bili služba za selidbe. „Jaki momci za jake selidbe!“, pisalo je. Primetila sam da na fotografijama jakih momaka nema nijedan debeljaner ili recimo neki proćelavi tip sa velikim ušnim resama, i zapitala sam se da li uopšte u „Jake momke“ primaju takve, da li pre testiranja snage i sposobnosti da valjano tegle, prolaze i neki kasting koji se tiče fizičkog izgleda. Svakako, zapisala sam broj u nadi da će mi pri sledećoj selidbi doći neko od ovih sa fotografija, možda baš taj sa bradicom. Pri tom, verujem, da me za ovu pomisao nijedan momak ne bi osudio za „seksualizaciju muškaraca“, mada, možda sam u zabludi. Ako sam ovime uvredila nekog jakog momka neka mi oprosti.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Vozila sam se dalje, stigla sam do Slavije, gde se sa strane Kliničkog centra ponovo kopa i prepločava neki trg, ili već nešto. Napolju je bilo oko nule, u mom autu bilo je toplo i pustila sam muziku koju volim. Budući da sam, po običaju zbog gužve u saobraćaju, u koloni stajala dugo, gledala sam vrhove glava kako vire iz zaleđenih rovova, kopaju, valjda, neke kanale za instalacije, za betonske ogromne tube koje su stajale po ulici, koje će oni, majstori, kasnije u te rovove spuštati umesto svojih tela. Neki od njih bili su na pauzi, jeli su velike bele sendviče svojim velikim crnih rukama. Sava hleb i parizer, taj ukus detinjstva. Pored njihovih stopala prolazio je mali valjak, ravnao je svež asfalt, koji se sušio iz sebe ispuštajući oblak teškog dima. Pitala sam se kakav li ukus ima parizer natopljen grundom.

Na gradilištu u neposrednoj blizini, u Kneza Miloša, gde je sada nikla jedna luksuzna zgrada, ponovo je poginuo radnik. To nije ništa novo, ta vest se u medijima provuče nezapaženo kao vremenska prognoza. Poginuo ili nije, sutra će pasti kiša ili neće, proći će, ili će kad-tad pasti, kao i taj mučenik što je pao sa skele. Kao i svi radnici koji rominjaju sa skela čitave godine, učvršćivajući temelje naše civilizacije, obezbeđujući nam komfor. Tim radnicima ne znamo imena, ne znamo im ni godišta, oni su naše kolektivno dobro, zajednička imenica, „radnik“. Svi su oni Talasoni, dobri duhovi, živi zazidani, samo se o tim duhovima više ne pišu mitovi ni pesme, čak ni stubac u novinama, već samo u onlajn vestima, što bi se na radnike trošila hartija kada na to mesto može da dođe neka reklama.

Najzad sam stigla u grad, parkirala auto i krenula u šetnju. Na trasi kojom svakodnevno prolazim, imam neke svoje, opskurno je reći, omiljene beskućnike kojima uvek dajem novac. Dala sam novac onom beskućniku u Beogradskoj, zatim onom beskućniku sa psom, zatim onom dedi što u Knezu svira, zatim ovom caru koju svira drum and bass na šerpama, zatim onom slikaru, zatim… Onda mi je pala jedna stvar na pamet, koju sam takođe proverila na internetu. Po studiji iz 2016. godine, ispostavlja se da na ulici živi skoro šezdeset posto muškaraca, samo dvadeset posto žena, a preostali procenat su porodice beskućnika koje žive zajedno.

Na poslu sam provela par sati, stigla je roba, jedan trbušasti tip, imao je oko dvadesetak godina, uneo je buriće piva i gajbe pića. Imao je bele mekane prste sa pojedenim zanokticama, i na desnoj ruci dve brojanice usečene u njegov debeljuškasti zglob. Često zagledam ljudima ruke i šake, i njegove ruke podsetile su me na jednog mladog taksistu sa kojim sam se nedavno vozila na Kopaoniku. Taj taksista zvao se Nemanja, imao je devetnaest godina, bio je beskrajno veseo i pričljiv, uspeo je u toku jedne vožnje svašta da mi ispriča. Pričao mi je da je sa Kosova, sada živi u Raškoj. Ima dve sestre koje su nezaposlene, a on je na taksiju već dve godine. Gazda je dobar prema njemu, pričao mi je, iako radi na procenat, gazda mu kupi pljeskavicu svaki dan, dobar je gazda, rekao je. Na Kopaoniku je klijentela takva, pričao mi je, da često i noću ima vožnji, ljudi se vraćaju iz izlaska, pa nekad vozi i do pet i u šest ujutru. Tada, pričao mi je, nema vremena da siđe do Raške, već prespava u kolima, jer jutarnje vožnje kreću već od sedam izjutra. Kada sam ga pitala kako se ne smrzne u kolima, rekao mi je da ne gasi auto, ionako, kaže, gazda plaća gorivo.

Kada sam završila sa poslom, vraćala sam se kući preko Malog mokrog luga, to mi je omiljeni put za povratak kući, noću je jako živopisan. Nekoliko majstora na vrhu Bulevara krojilo je šine, varnice su letele svuda i vrela para viorila se iznad njihovih ćelavih glava. Nadgledač radova bio je neki stariji potpuno sedi čovek, izgledao je kao da bi odavno trebalo da bude u penziji, kod kuće, negde na toplom, gde će o njemu neko da brine. Potpuno žute brade, ogromnih krupnih smežuranih šaka sa crnim prstima, sedeo je na ivičnjaku i svom silinom pušio cigaretu. Gledao je u daljinu, spokojno, kao da sedi na obali okeana. Bilo je tri ujutro, i sigurno makar tri ispod nule. Zapalila sam i ja pljugu, iako nikada ne pušim u kolima, videla sam da je u toj njegovoj cigareti nešto dragoceno, kao da je u njoj sažeto baš sve na svetu do čega mu je stalo. U mojoj cigareti toga nije bilo, bacila sam je kroz prozor. Pokupiće đubretari, pomislila sam.

Pred spavanje mislila sam o svom bratu, ocu, stricu, svim tih figurama odsutnim u našim životima, odsutnim jer su na svojim poslovima dok se njihovi životi odvijaju negde van njih. Čitala sam negde da u razvijenim zemljama sveta glasaju za to da i muškarci dobijaju porodiljsko kada dobiju decu kako bi deca, najzad, odrastala uz oca. Razmišljala sam i o svim našim očevima odsutnim u ratovima, granatama, raznesenim donjim vilicama i nogama, rat je, kažeš, surov, samo onda kada stradaju žene i deca, to neće razumeti oni kojima otac nije bio vojno lice, ako takvih ima. Vojnici ginu kao što radnici padaju sa skela, tome i služe, vojnici su one plastične figurice koje stoje u raskoraku i nemaju lica.

Žene koje ne rade su ili domaćice, ili samo nezaposlene, možda umetnice. Reč domaćica ženama zvuči pogrdno, zvuči kao izdržavano lice jer se fakat ne ceni njen svakodnevni rad u kući. Isto tako, tako blaga reč za muškarca koji ne radi ne postoji. Muškarci koji ne rade su lezilebovići, paraziti, zgubidani, u najboljem slučaju bogato udati papučari, bednici, društveni otpad, lenjivci razmaženi, klošari. Muškarac bez novca, danas, može samo da sanja o bivanju muškarcem, o imanju porodice ili žene pored sebe koja će njime biti zadovoljna, može da sanja o drugačijem društvenom poretku, može da se bori za pravdu, može da štrajkuje glađu ili da piše revolucionarne članke, ili možda, u najboljem slučaju da se na nekom prikladnom mestu pravovremeno raznese bombom, jer muškarac, na koncu, ovom svetu služi da za nešto pogine, njegovo je da odabere za šta.

Na kraju dana, pomislila sam – nije uopšte loše što sam žena, i što mogu od kuće, s mirom, uz knjigu i čašu vina da se borim za svoja prava.

Fotografije: Unsplash