Kikiriki, semenke, sport za zube: Pesma o keruši

Nedavno sam dobila prelep poklon, Kaštanku – Čehovljevu kratku priču o keruši Kaštanki i njenim avanturama, u reizdanju izdavačke kuće „Darma“. Prevela ju je Nađa Parandilović i za prevod dobila nagradu „Ljubiša Rajić“, a divne ilustracije je uradila Ekaterina Hlebnikova.

Kaštanka može da bude i priča za decu, ali svoj život će obogatiti svako ko ovu knjižicu bude držao u rukama, ako je već davno nije čitao kao lektiru, dok je izbor lektire u našem obrazovnom sistemu još uvek na nešto ličio. Na sreću, Kaštanka nakon svih svojih brojnih avantura uspeva da pronađe svoj put do kuće i starog vlasnika kojeg voli, tako da sam se čitajući ipak suzdržala da ne zaplačem. Prema psima sam oduvek imala odnos pun ljubavi – još od najmanjih nogu sam volela pse, u naselju u kojem sam odrasla skupljali smo i hranili sve pse lutalice, vodili ih kod veterinara i negovali. Moj odnos prema psima nije se promenio ni dan-danas, iako sada zameram psima što su tako lakoverni, i što su dozvolili sebi da bezuslovno veruju i vole nas, ljude.

Gledala sam, recimo, da napravim malu digresiju, pre neki dan jedan snimak gde aligator napada psa koji ga njuška sa obale, kažu da tamo gde se to desilo jeste česta pojava da aligatori pojedu psa, jer su psi živeći u komforu ljudskog društva, izgubili svoje osnovne instinke za opasnost i samoodbranu. Srećom, kao što rekoh, Kaštanka nije. Čitajući priču, setila sam se svog detinjstva, kada smo i moj rođeni brat i ja bili osnovci.

Iako smo oboje bili odlični đaci, vukovci štaviše, uvek sam imala utisak da je nekako on više učio. To me je nerviralo. Nerviralo me je, jer nije hteo da se igra sa mnom. Istina, kako sam pet godina mlađa, sigurno sam mu bila i dosadna, pravi mali davež, ali nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da mu je bilo draže da uči negoli da se igramo. Zato sam mu, kada radi domaći, sakrivala knjige, u trenucima njegove nepažnje lomila olovke ili grizla gumice za brisanje. Kada bi ustao sa radnog stola nakratko, ja bih se zatrčala, uzela njegovu svesku, otrčala u dnevnu sobu i zafrljačila je ispod teškog nepomičnog kauča. Ako sada čita ovo, moj brat se sigurno smeje, iako mu tada nije bilo smešno.

Pa tako, sećam se, dobio je za domaći iz srpskog da nauči napamet Jesenjinovu Pesmu o keruši. Danima je išao po kući, recitovao, nervirao se, nije mogao da je zapamti. Pesma jeste bila dugačka, nimalo laka za učenje. Kada bi završio domaći, i taman kada bih se ja ponadala da ćemo da se igramo, on bi seo da uči pesmu. To me je toliko izluđivalo, da sam njegovo učenje pesme o keruši shvatala kao izgovor. Da bih mu se osvetila, namerno sam naučila pesmu, celu, napamet, i to pre njega! Taktika je uspela, to ga je mnogo iznerviralo, a kasnije se u životu ispostavilo da je to jedna jedina pesma koju i dan-danas znam napamet, iako sam tada, kada sam je naučila, imala svega desetak godina. To je za mene jedna od najlepših pesama zbog koje i sada, ako je negde vidim ili ako je se setim, i izgovorim te stihove u glavi ili naglas, ne mogu da obuzdam suze.

Za one koji je odavno nisu pročitali, ostaviću je ovde, naročito što sam, pretražujući internet, primetila da genijalan prevod koji smo mi učili u školi jedva da može da se nađe. Tako sam otkrila da postoji veliki problem, pravno-etički, koji se tiče prevoda klasika, naročito od dvehiljaditih godina na ovamo, gde su određeni „smeli prevodioci“ dali sebi za pravo da intervenišu na tuđim prevodima i reizdaju ih kao svoje. Takvi prevodi lišeni su osećaja za „srpsku poetsku reč“, po rečima profesora Miodraga Sibinovića, koji je bio istaknuti srpski lingvista, filolog, prevodilac i teoretičar. Zato, ostavljam ovde upravo prevod Dragutina Malovića, najlepši i najoriginalniji prevod jedne od najlepših Jesenjinovih pesama.

U svitanje, u pojati niskoj
Gde se zlati rogoza gomila,
Sedmoro je štenadi riđaste,
Sedmoro je kučka oštenila.

Ližući ih jezikom crvenim,
Milovala štenad sve do mraka,
I kopneo sneg je zagrejani
Ispod njenog toploga stomaka.

Kad je jato kokošaka lenih
Zadremalo na motki sedeći,
Pošao je seljak natmureni,
Svih sedmoro noseći u vreći.

Mučeći se da im priđe malo,
Trčala je kroz nanose meke…
I dugo je, dugo je drhtalo
Nezamrzlo ogledalo reke.

Kad se natrag vukla po prtini,
Ližuć svoje telo oznojeno,
Mesec joj se nad kućom učini
Kao jedno riđe štene njeno.

Gledala je u visinu modru,
Žalosni se urlik dugo čuo,
Tanki mesec klizio po svodu
I u polja za breg utonuo.

Nemo, kao od milostinje bedne,
Kada kamen bace joj iz šale,
U sneg su se pseće oči njene
Kao zlatne zvezde skotrljale.

Naslovna fotografija: Ergita Sela/Unsplash