Kikiriki, semenke, sport za zube: Pismo upućeno Avalskom tornju

Vreme bombardovanja proveli smo kod babe i dede u Sremčici, budući da je Cerak, naselje u kojem smo živeli, bilo suviše blizu Straževice koja je bila redovno bombardovana, tako da su se prozori na našem trećem spratu neumorno tresli. Otac i majka su svaki dan putovali na posao, bili smo sami po čitav dan, a mesta u skloništima nije bilo, još su ih prvog dana zauzeli penzioneri. U naselju smo proveli nekoliko prvih dana, u skloništa bacali petarde da plašimo penzionere, glupa klinačka fora, nama tada urnebesno zabavna. Srećom, niko od naših vremešnih komšija tada nije dobio infarkt. Otac i majka su nas, zatim, evakuisali u Sremčicu.

Tamo smo imali babu, dedu, tetku, teču, i brata i sestru od tetke. Stekli smo i novu ekipu sa kojom smo do oglašavanja uzbune igrali žmurke, u luna parku u centru Sremčice davali su nam žetone za fliper besplatno, nismo išli u školu, čista jedna idila za desetododišnjake, ne ulazeći u analizu dugoročnijih posledica tog i takvog stanja i života. Sve je bilo u redu do jednog dana kada su se u naselju ispred lokalne samoposluge okupili ljudi da se klade, to je bio način zarade i razonode.

Opklade su bile razne, uglavnom su se ticale pretpostavki šta će tog dana „pasti“. Neko je tipovao na Avalu, neko na zgrade državnih rukovodećih institucija, ali jednog dana je tema opklade bila „Gazela“. To je bio prvi put da sam osetila strah, budući da su i otac i majka svakodnevno prelazili Gazelu putujući na posao. Želela sam sve svoje besplatne žetone za fliper da uložim i da kažem – „Gazela neće pasti! Ne sme da padne!“ Na sreću, Gazela je preživela.

Usled restrikcija struje, jednog dana tetka nam je pekla uštipke u dvorištu na vatri zapaljenoj u limenom buretu, i čuo se tresak. Detonacije nam nisu bile strane jer je, između ostalog, blizu Sremčice bila šuma Lipovica, takođe redovno bombardovana, a prekoputa, iz dvorišta, gledali smo na termoelektrane u Obrenovcu koje su bile jedna od pretpostavljenih meta. U termoelektranama radio je ujak, obično noćne smene. Uštipci su poskočili u talandari, nastala je opšta panika. Nije Gazela, nije Obrenovac. „Pala je Avala!“, neko je vikao.

Sledećeg jutra iz babinog i dedinog dvorišta gledali smo u brdo sa kojeg je nekada prkosila Avala, ona Avala pod kojom smo se nekada igrali kao deca. Odsustvo Avale na tom brdu izazvalo je muk u dvorištu. Doručkovali smo u tišini, a deda je ustao, ušao u kuću, i vratio se sa dvogledom. Nakon nekoliko sekundi gledanja, rekao je: „Kako je sada golo i otužno ovo niže brdo bez tornja…“. Baba je na to skočila i rekla: „Nije Avala bila na nižem brdu nego na višem!“. Deda je pokušao da joj objasni kako je Avala zasigurno bila na nižem brdu, a da je na višem spomenik Neznanom junaku, štaviše, kroz dvogled se video spomenik, a videli su se čak i ostaci tornja na nižem brdu. Baba je uzela dvogled u ruke, gledala, gledala, i zatim vratila dvogled uz reči: „Ne umem ja na ovo da gledam!“. I mi deca smo kroz dvogled videli ostatke tornja na nižem brdu, ali nismo mogli da protivrečimo babi. Samo smo pogledali dedu uputivši mu saglasnost pogledima.

Kako to život ume da namesti, sada se svako jutro budim gledajući Avalu. Deda nije dočekao da vidi novi toranj i da jednom zasvagda pobedi babu u njenoj tvrdoglavosti. Baba više zaista ne vidi dobro, pa ni ne može da gleda na dvogled, niti je išta od toga više zanima. Zato, ja svakog jutra gledam u Avalu, i pitam se da li mi zamera što sam sve svoje žetone za fliper uložila u Gazelu. Pada Avala postala je i jedna od mojih omiljenih knjiga, a sam toranj me svake noći priziva da ga gledam. Svetli sam, okružen tamnim brdima, neustrašiv. Nekada poverujem kako me Avala čuva i pokazuje mi nekakav put.

Fotografije: Unsplash