Kikiriki, semenke, sport za zube: Svadbarska
Volim da gledam u ljude, volim dugo i nepomično, nemilice da gledam u ljude, u njihova lica, u njihove šake ili nekada, samo, čak, u njihovo teme. Volim da gledam kako im se kolena savijaju, meko ili tvrdo, da li ruke kriju po džepovima ili njima vladaju slobodno. Volim da gledam ljude kako se kreću, kako plešu, zato volim svaki vid okupljanja ljudi, volim kako svadbe tako i fudbalske utakmice, proteste, sve masovne događaje, one na kojima ljude nešto tera da se kreću. Nikada nije prestala da me opseda misao da i pas ima ideju, da pas trči ulicom, uzbrdo ili nizbrdo, svejedno, ali da ima ideju, da je nešto namerio, da on trči negde, pa isto tako me opseda i misao o tom kolektivnom kretanju, o čoveku koji sluša muziku i nešto ga tera da se kreće.
Sve to govorim nakon večeri provedene na jednom venčanju, sedela sam u ćošku, jela sam tatar biftek, pila crveno vino, sedela i gledala u ljude, nemilice, namerno, nepomično. Bilo je onih koji su znali svaku pesmu, mahali salvetama po vazduhu, onih koji su zabacivali glave u transu, bilo je i onih koji ne znaju tekst ali plešu uz svaku pesmu potpuno isto, bilo je onih koji se stide da plešu ali ipak plešu, sa noge na nogu, oni najviše pevaju, jer misle da to što pevaju može da naomesti to što ih je sramota da plešu.
Bilo je onih koji čitavo veče sede za stolom i u najboljem slučaju jednim prstom ili još bolje prstenom kuckaju u čašu, tek ponekad, zbog neke pesme, pokažu neku emociju, recimo zbog pesme Mito bekrijo, jer se svaki od tih tipova koji su sedeli za nepomičnim stolovima još nepomičnije oseća kao bekrija, jer bekrije ne plešu već nepomično sede za nepomičnim stolovima i ne plešu. Partnerke ili žene od Mita bekrija takođe ne plešu, one sede pored svojih Mita bekrija i aktivno susprežu želju za plesom, pevajući, žmure pevajući, nekada zakose obrve ka sredini čela kao da ih nešto baš jako muči a to je u stvari izraz lica koji pokazuje koliko im je do tih pesama stalo, ili koliko ih tekstovi tih pesama jako dotiču.
Ima i onih bekrija koji dozvoljavaju svojim ženama da plešu, tamo negde da plešu dok oni sede za stolovima sa svojim poslovnim partnerima i jedan drugome na uvo pričaju iako ni tako ništa od glasne muzike ne čuju, ali ipak jedan drugome na uvo nešto pričaju i dok jedan govori drugi klima glavom zamišljeno, i obratno, dok drugi priča prvi klima glavom zamišljeno, gledajući u daljinu, u sasvim suprotnom pravcu od onog u kojem njihove žene plešu. Ima i onih koji plešu stvarno za sebe, uopšte ne plešu tamo gde plešu svi ostali, ne, oni plešu tako što izmaknu svoju stolicu i plešu tu gde jesu, sami, sa sobom, mogu čak ponekad i neki zalogaj da ubace u usta, tu im je, nadohvat ruke, i njih uopšte ne zanima to što je plesni podijum negde drugde, za njih je plesni podijum tamo gde su oni a oni su duhom tu, svuda, sa svima, oni osećaju muziku dovoljno intimno da to ne moraju i da pokazuju.
Ima i onih koji otvoreno negoduju, ali ne vredi, jer i to otvoreno negodovanje zbog muzičkog izbora svadbarskog benda sa skromnim vokalnim sposobnostima se na kraju završi makar cupkanjem nogom, jer zbog muziku, ma kakve, nemoguće je negodovati, muziku ne možeš da ne čuješ, muzika ulazi u tebe nepozvana baš kao što ti konobar uporno doliva vino, neprestano, i ako želiš i ako ne želiš još, on toči vino i ti to vino moraš da popiješ hteo-ne hteo, tako i muzika, bez obzira što možda ne želiš da je čuješ, i sediš u ćošku i trudiš se da je ne slušaš, već želiš da samo sa mirom posmatraš ljude, ne ide, muzika ulazi u tebe i ti sam polako, na kraju, krećeš da udaraš prstom u čašu, onda krećeš da klimaš vratom, i napokon, krećeš da pomeraš i ramena, jer muzika je to, muzika ne bira, kao što ni čovek često ne bira, već mu se nešto samo desi.
Fotografije: Unsplash
