Kikiriki, semenke, sport za zube: Tuti fruti

Nedavno mi je jedan poznanik poslao poruku na koju nisam uspela nekoliko dana da odgovorim. Kada kažem nisam uspela, to znači pročitala sam, zaboravila, onda se prekosutra setila, onda ponovo zaboravila, i tako ukrug. Nakon nekoliko dana dobila sam sa iste adrese još jednu poruku – jesi li nešto ljuta, pisalo je.

Sećam se, kada su se smart telefoni pojavili, kao i ove aplikacije pomoću kojih je omogućeno besplatno razmenjivanje poruka (WhatsApp, Viber), sve se promenilo. Promenilo se, pre svega, to što se ljudi više ne trude da artikulišu to što žele da kažu, da to lepo sroče u jednoj poruci, da saopšte što više toga za ta tri dinara (to je cena sms-poruke koja mi je ostala u glavi). Pa ako poruka malo prekorači obim, onda se skrati, prekroji, uprosti, jer što bi plaćao šest dinara, ako možeš sve što treba da kažeš i za tri. Komunikacija je tada bila smislenija, suštinska, kažeš šta imaš i to ti je. Sećam se, takođe, kada su se mobilni telefoni tek pojavili, moja mama je bila jedna od prvih u naselju koja je imala mobilni telefon. Dobila je službeni telefon od firme. Radila je u Šumadiji, lancu knjižara i kancelarijske opreme. Šumadija je u to vreme bila gigant, ono vreme kada su postojale velike i jake državne firme, pre nego što je sve rasprodato budzašto. Elem, mojoj majci, Šumadinki, i poštenoj radnici koja za svoju platu od, u današnjem redu veličina, slovima: dvadeset pet hiljada dinara, ustaje svako jutro u šest i vraća se sa posla u pet. Dakle, mojoj je majci, poštenoj i odgovornoj radnici, jedan mesec stigao račun za telefon u iznosu od, slovima, dvadeset pet hiljada dinara. Brat i ja smo virili iz sobe dok se majka držala za štok od vrata kako ne bi pala u nesvest. Zvala je operatera, tražila listing, govorila kako to nije moguće, kako ona mobilni telefon gotovo i da ne koristi. Brat i ja smo, kao što rekoh, i dalje virili iz sobe. Kada je listing stigao, ispostavilo se da sam ja poslala 84 (osamdeset četiri) sms poruke mojoj drugarici Tatjani koja je bila na moru i mobilni telefon ukrala od svog oca kako bi se dopisivala sa mnom, a da je moj brat poslao 45 (četrdeset pet) sms poruka svom školskom drugu Momiru koji je bio kod babe na selu. Naše druženje koštalo je čitavu jednu maminu platu, koja je bila jedini priliv novca u našoj kući. Majka je, rumenih obraza od stida, zamolila šefa da dug otplaćuje nekoliko meseci, kako bismo makar nešto tog meseca imali da jedemo. Od tada, veoma cenim vrednost sms poruke, jer smo za svaku poslatu dobili po šamar. Dobro, možda ne za svaku.

Dakle, kada se desilo ovo doba smart telefona i aplikacija kojima je omogućeno besplatno dopisivanje, ljudi više ne mare šta pišu i kako pišu. Čini mi se da više ne mogu ni da usredsrede svoj tok misli, a kamoli da to artikulišu u normalnu prepisku, pa to najčešće izgleda ovako:

e

desi

imam pitanje

juče baš nešto gledam

u gradu

treba mi da kupim luster

ti si umetnica

ti sigurno znaš

gde imaju lusteri

?

J

Ili pak ovako, neodređenije:

e

šta ima

aj na kafu sutra?

ili prekosutra?

jao ne

shit

sutra nisam tu

aj u petak

?

Kada bi autor ovog misaonog toka imao na pameti da njegova potraga za lusterom u ovih deset poruka košta trideset dinara, mislim da bi svoju potragu za lusterom definitivno bolje osmislio, pored toga što ja zaista ne znam gde imaju da se kupe lepi lusteri. Takođe, kada bi pozivalac na kafu imao u vidu da sam poziv na kafu košta koliko i kafa, mislim da bi poziv na kafu bio konkretniji. Čini mi se da su danas i dogovori postali nedorađeni, nevažni, čujemo se, sutra, prekosutra, a ne kao nekad – zakažeš lepo sastanak i čekaš taj dan da dođe.

S tim u vezi, budući da svaka komunikacija danas izgleda tako, raskomadana u beskonačan niz poruka, pitanja i reči, sličica, emotikona, kada bi čovek na telefonu držao uključeno zvono, telefon bi mu neprekidno pištao. Iz tog razloga, je li, ja zvono na telefonu gotovo uvek držim isključeno, što iznimno nervira moje najbliže, naročito mog momka. Razumem da nekada zaista postoje hitne situacije kada čovek mora da se javi baš u tom konkretnom trenutku, ali uvek se postavlja pitanje – kako su ljudi živeli pre? „Dobar dan, mogu li dobiti Milicu – Milica nije kod kuće – pljas!“ Pa ti vidi šta ćeš – čekaj da se vrati, ostavi poruku na sekretarici, ili pođi tamo gde je izvesno da ćeš sresti tog ko ti treba. Danas, ako nisi dostupan svima i u svako doba dana, ljudi se naljute, shvataju to lično. Naročito ako pročitaš poruku i oni imaju priliku (ponovo zahvaljujući pametnim telefonima) da vide da je poruka pročitana, a ti, zamisli, nisi odmah odgovorio! Čist bezobrazluk. Ostavljaj sve, prekidaj sa poslom, izađi iz kade, pusti ručak da zagori, stani sa strane sa sva četiri migavca i odmah odgovaraj na poruku!

I tako, da se vratim na mog poznanika, i sve moje prijatelje i familiju koji se ljute povodom nepravovremeno odgovorenih ili uopšte neodgovorenih poruka – čovek je nekad možda suviše star da dozvoli sebi da se ljuti. Ne pamtim kada sam se poslednji put na nekoga zaista naljutila. Čovek, možda, stvari treba da nauči da ne shvata lično, a, pre svega, da ni sam sebe ne shvata lično. A poruke bi, definitivno, trebalo ponovo naplaćivati. I to makar sto dinara po poruci.

Fotografije: Unsplash