Kikiriki, semenke, sport za zube: Zašto udeljujemo milostinju?

Nedavno sam na društvene mreže okačila fotografiju jedne maloletne simpatične devojčice kako u Knez Mihailovoj ulici svira violinu. Ispred sebe je imala kutiju u kojoj skuplja novac, odnosno prosi, a pored sebe imala je još jednu kutiju u kojoj je mali beli zec. Na kutiji u kojoj je prikupljala novac pisalo je – „Skupljam za knjige“.

Tu fotografiju, koju sam lično uslikala, objavila sam na društvenim mrežama uz opis – „I ljudi koji prose su shvatili da ovi što imaju pare će manje da ih se gade i pre će da im udele dinar ako kažu da im treba za kulturu i obrazovanje, a ne za hleb. Jer, glad se trpi, a nekultura nikako“. Takav opis fotografije naišao je na brojne reakcije pa sam tim povodom želela i da napišem tekst na istu temu, analizirajući komentare, a za one, brojne, koji opis nisu razumeli, i da pružim objašnjenje.

Dakle, živimo u vreme surovog kapitalizma gde je svako ko je siromašan ili na ulici smatran lenjim. Ako ne lenjim, onda makar nedovoljnim, glupim i suvišnim u našem sistemu u kojem cveta cveće i život je prebojen raznim filterima. Malo je onih koji će u čoveku videti čoveka, pa će videti šta nosi, kako govori, koji telefon ima ili koje cigarete puši. Gde je bio letos – na Adi Ciganliji ili na Adi Bojani, na Visu ili na Baliju. Kategorije ljudskog i prosvećenog merive su danas u brojevima. Merive su u pročitanim knjigama ili u broju zemalja koje smo posetili, merive su u istančanosti naših želudaca za razna gastronomska iskustva, merive su u cenama naših cipela i u poznavanju muzike. Onaj koji nema da se pohvali ničim od navedenog, nije, prosto, tamo gde i mi, ne živi u našem svetu.

Tako, stvar koja mi je uvek privlačila pažnju dok stojim u redu na Autokomandi gde semafor previše dugo traje i upravo radi toga, radi, dakle, produženog trajanja tog crvenog svetla na semaforu, baš tu se skuplja puno prosjaka. Stvar koja mi je, dakle, uvek privlačila pažnju je analiziranje likova, tipova, fizionomija i modela auta iz kojih će se pružiti ruka ka prosjaku držeći neku sitninu. Budući da rezultati moje analize nisu toliko precizni da bih ovde mogla da ih podelim kao neku činjenicu, preskočiću ih. Ali neću preskočiti tu ogromnu različitost u odnosu prema prosjacima. Od onih koji prosjake teraju brisačima, do onih koji okreću glavu ili se prave da razgovaraju telefonom, do onih koji udeljuju deset dinara, a neki i sto. Kako čovek ima tako različitu količinu empatije prema prosjacima? Šta ga natera da udeli milostinju? Da li samo i nužno slično empirijsko iskustvo kada je i sam bio nekada u sličnoj situaciji, da li strah da u takvoj situaciji ne završi? Da li puko dobročinstvo? Da li to što ih, možda, baš u tom trenutku taj prosjak na nekoga asocira? Da li, uopše, treba da postoji razlog da bi se bio milostiv?

Na to pitanje može da nam odgovori fotografija na kojoj devojka u Knez Mihailovoj svira violinu dok kraj sebe drži zeca. U doba kada čovek uspeva da gaji veću empatiju prema životinji nego prema drugom čoveku, u doba kada se usvajaju psi sa ulice, ali deca bez roditelja žive u domovima nepromenjenih pelena, i kada čovek uviđa da je neizmerno lakše linijom manjeg otpora izgraditi odnos sa životinjom negoli sa čovekom, naravno da će devojka koja svira violinu pored sebe da drži i zeca. Ona to zna. Ona zna u kom dobu živi i da će se nezanemarljivi broj belih privilegovanih ljudi pre sažaliti na zeca nego na nju. Ako se ne sažale na zeca – tu je natpis na kutiji. „Skupljam pare za knjige.“ Taj natpis, zna devojčica, zatvoriće usta svakom ko bi želeo da pomisli – naravno da je na ulici kada nije učila škole. Jer privilegovani beli čovek misli da svako ima priliku i način da se školuje, jer je to njemu po prirodi dato. Tako će privilegovani beli čovek, uvek i uporno misleći samo o sebi, udeliti devojčici dinar, ne zato što razume njenu situaciju, već će joj udeliti dinar kao šansu – da postane privilegovani beli čovek, što ona nikada neće postati. On će joj udeliti dinar samo jer će mu ona, u tom trenutku, zaličiti na njega samog, a on samo nad sobom i ume da se sažali. Sve to jako dobro zna devojčica koja svira violinu u Knez Mihailovoj, i ne odustaje od osmeha, iako, nažalost, nije privilegovani beli čovek.

Naslovna fotografija: Unsplash