Leto kad sam naučio da volim more

Obećao sam sebi da neću ovde pisati o politici, dosta mi je politike i prija mi da se bavim nekim drugim temama, ali pre nekoliko dana predsednik Srbije imao je jednu izjavu koja mi je skrenula pažnju, pa sam odlučio da pogazim datu reč. U odbranu sopstvene nedoslednosti, neka mi se za olakšavajuću okolnost uzme činjenica da izjava nije politička.

Komentarišući odluku hrvatskih vlasti da mu ne dozvole odlazak u Jasenovac, predsednik je, između ostalog, izgovorio i rečenicu „Ja nikada nisam želeo da idem na more i ponosim se time”. Na stranu to što su korisnici društvenih mreža narednih dana kačili njegove stare fotografije sa mora, meni je ova izjava bila zanimljiva i zato što je to nešto što bih i ja izgovorio, vrlo moguće i da jesam, pre nekih 10-20 godina. Dobro, bez ovog drugog dela kako se ponosim time, nisam to smatrao razlogom za neki ponos, ali svakako sam nekada rekao da ne želim da idem na more jer mislim da svoje vreme i novac mogu pametnije da iskoristim.

Godinama nisam išao na more i leta tokom svojih dvadesetih i ranih tridesetih, barem ona kada je bilo para, koristio sam za obilazak raznih evropskih metropola. Devedesetih skoro da niko nigde nije putovao, tako da sam početkom dvehiljaditih bio gladan putovanja, željan da vidim sve te divne gradove o kojima sam godinama čitao, gledao ih u filmovima ili spotovima. Nije mi bilo jasno zašto bih se deset dana čvario na suncu u Budvi, kad mogu za iste pare da provedem sedam dana u Pragu. Zato bih otišao u Kušadasi, kad mogu da obiđem Amsterdam i Brisel. Kakav crni Halkidiki, kad nisam još bio u Berlinu?! Da sam tih godina čuo predsednikovu izjavu, možda bih pomislio kako se inače skoro ni u čemu ne slažemo, ali evo konačno nečega gde isto mislimo.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

I onda je došlo do obrta, neočekivano, kako to sa obrtima često i biva. Sa sadašnjom ženom sam tek počeo da se zabavljam kad se pojavila mogućnost da sa nekim prijateljima odemo na četiri dana u Grčku pred kraj sezone. To mi je delovalo kao sjajan kompromis – ona voli more i žao joj je što te godine nismo išli, a ja mogu toliko da se žrtvujem i odem na nekoliko dana. I tako sam se nekog drugog dana boravka brčkao u plićaku i shvatio da mi je lepo, da mi prija da ležim na vodi, isključim mozak i pustim da me talasi ljuljuškaju, dok bacam pogled ka obali. Istovremeno mi je bilo čudno što sam tako lako poklekao, što mi je tako malo trebalo da pogazim nešto što sam se godinama trudio da vrlo racionalno obrazložim kao sastavni deo svoje ličnosti. Sećam se da sam joj poslednjeg dana rekao: „Hej, pa more je super”, i da me je pogledala kao budalu, isto kao što bi me pogledala da sam joj rekao da sam shvatio da volim sladoled ili čokoladu.

Nedugo nakon toga smo se venčali, pa su došla deca i skoro svake godine smo odlazili na more. Ono što sam rekao ženi onomad u plićaku i dalje stoji, volim more, ali ono što ne volim je presija koju ljudi sebi nameću kod odlaska na letovanje. Temeljno odlučivanje gde će se ići, priče sa raznim ljudima o njihovim iskustvima sa svakojakih letovališta, pa proučavanje koje su najbolje plaže u mestu za koje smo se opredelili, pa biranje smeštaja, gledanje gde je koji apartman na mapi u odnosu na plažu i stari grad, pa ocene smeštaja, komentari, traženje nedostataka, potraga za savršenim smeštajem za male pare, koji iz nekog razloga ne postoji, pa većanje o tome na koje smo kompromise spremni da pristanemo. Ljudi vole da u šali kažu da im je potreban odmor od odmora, ali meni nekad deluje da mi treba odmor samo nakon potrage za smeštajem. Često u tim situacijama pomislim da je možda ranije bilo lakše, pre interneta, kad bi čovek bez ikakve rezervacije došao ujutru autobusom i na stanici upoznao babu koja bi ga odvela do svojih apartmana. Kakve crne ocene na Booking-u, kakva iskustva prethodnih gostiju o udaljenosti plaže, to ti je što ti je i budi srećan što nećeš spavati u parku.

Ali, više od ovoga, smeta mi presija odmora. Osećaj da moraš da iskoristiš svaki trenutak, pa samim tim da u svakom momentu moraš da uživaš, jer to je nešto što si mesecima iščekivao, debelo si platio i da li je sve onako kako si zamišljao i zašto nije, a vreme teče li teče, evo već je bliži tvoj povratak kući nego što je to bilo juče, a tebi nikako da sve dođe na svoje mesto. I konstantno pitanje da li se odmaraš i da li ćeš se vratiti kući punijih baterija nego kad si odlazio. Ovo pitanje je pritom prilično besmisleno kod ljudi sa relativno malom decom, kao što je kod mene slučaj, jer u tom slučaju za letovanje ne može da se u potpunosti upotrebi reč odmor, više boravak na drugom mestu i u drugačijem smeštaju.

I zato mi je jedno od rešenja, koje se godinama trudim da praktikujem, upravo smanjivanje očekivanja. Što je opet paradoksalno, jer nije lako objasniti sebi da si spreman da potrošiš ozbiljnu količinu novca za nešto od čega ne očekuješ ništa posebno. Nikakve spektakle, tirkizno more, instagramične zalaske sunca, praznu borovu šumu sa pogledom na talase, najbolje lignje na svetu, vina kakva još nisi pio, ama baš ništa od toga! Bez bilo kakve ranije vizualizacije, kao ni preteranog gledanja najlepših fotografija mesta koje ću posetiti, jer to je jedan od načina da uživam i cenim ono što na letovanju dobijem, a ne da se nerviram što nisam dobio ono što sam očekivao.

Ko ne uspe u ovome i još uvek odlazi na more sa prevelikim očekivanjima, za koja ubrzo shvati da neće biti ispunjena, možda i država može da mu pomogne. Pre nekoliko meseci sam pročitao vest da Japan uvodi SOS telefon za pomoć svojim turistima u Parizu koji se suočavaju sa napadima anksioznosti pri spoznaji da taj grad nije onoliko lep koliko su zamišljali. Zvuči smešno, besmisleno, ali zapravo i te kako ima smisla. Isto bi to mogla da uradi i naša zemlja, da pruži reči utehe i ohrabrenja svim našim sunarodnicima kojima letovanje u Grčkoj, Hrvatskoj, Crnoj Gori ili nekoj drugoj mediteranskoj zemlji nije lepo koliko su verovali da će biti i koji pred kraj odmora nemaju osećaj da su napunili baterije i da su spremni za nove radne izazove. Može država da pomogne, čak i ako su u pitanju njeni građani koji vole more i ponose se time.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović