Pouke iz prošlosti: Devojka koja nije želela da bude sirena

Kako li je izgledala beogradska Čukarica pre devet decenija? Možda to možemo da zamislimo, čak i uz minimum mašte. Dakle, Čukarica, prvi dani decembra 1932. godine. Ovaj deo varoši, utonuo je u blato i sumrak. Hladno je i pada kiša. Pa ipak, u nakrivljeni čukarički dućan, jedan za drugim, ulaze posetioci. Uglavnom su to alasi, fabrički radnici i gardisti. Došli su tu da utroše vreme, ali i novac. A pre svega, da se, oči u oči, sretnu sa mitom. Mitološkim bićem, tačnije. Morskom sirenom, riba-devojkom.

Jer, upravo na tom mestu, izložena u velikom akvarijumu, ležala je devojka. Takoreći nepokretna. Nalakćena na desnu ruku, dok su oko nje mirovale uginule školjke. Imala je tamne oči, rumene obraze, dugu talasastu kosu koja joj je prekrivala grudi. Ostatak tela bio joj je kao u ribe, računajući i rep. Svi koji su platili ulaznicu mogli su da pod lampom pilje u morsku sirenu. Čuvar koji je ujedno i naplaćivao karte, bio je nedvosmisleno osoran i obraćao se publici uz pomoć megafona. Njegov hrapavi glas mogao je čak i da zakrešti:

„Pokaži sireno zube!“, naređivao je.

I sirena bi se kobajagi nasmešila, pokazujući niz sitnih, žućkastih zuba.

„Mrdni rukama i repom, sireno, morska devojko!“

I sirena bi pomerila ruku i mrdnula repom. Čuvar u stvari nije prestajao da govori, dajući, između ostalog, podatke o sireni: da govori arapski, ali da pomalo razume i srpski. Da jede banane i urme, ali može i kruške i jabuke. Da živi u vodi, premda spava na suvom. Kao da želi posetioce da uvede u nekakvu priču strave i užasa, čuvar je posebno isticao da su sirene opasne: „Kada žensku uhvate, odmah je unište, jerbo su ljubomorne!“, objasnio je.

Šta li su gledaoci mislili? Da li su se pitali krstari li ova riba-devojka širokim morskim prostranstvima i mami u smrt mornare svojom pesmom?

Kao što smo rekli, posetioci dućana na Čukarici gde se na kraju 1932. godine moglo videti mitološko biće, uglavnom su bili muškarci. Ali, među njima je bila i jedna dama. Radmila Bunuševac (1911-2005), prva profesionalna srpska novinarka. Kada je za Politiku pisala reportažu o riba-devojci koju je sudbina tajanstvenim putevima dovela do Beograda, Radmila je takođe bila mlada. Imala je 21 godinu. Vođena željom za razrešenjem tajne o sireni, novinarka je uspela da dozna kako je mitološko biće uopšte stiglo na Čukaricu. Zato se dan po prisustvu „egzibiciji“ u akvarijumu, uputila u Topovske šupe, do mesta koje će deceniju kasnije postati zaista mesto strave i užasa: koncentracioni logor. Tridesetih godina 20. veka u Topovskim šupama nalazila se kolonija artista. A između starih ringišpila, zarđalih kaveza i zaleđenih bara – stanovi na točkovima. Radmila je nepogrešivo zakucala na jedna vrata i ušla.

U kućici na točkovima dočekala je – sirena. Ista kao u akvarijumu, ali sa tršavom kosom, kraćom i bez repa. Bila je bosa. Bez suvišnih reči, objasnila joj je kako je tri godine ranije došla u Beograd iz Kladova. Da je u početku spremala beogradske stanove, a onda se zaljubila. Ostala je trudna, a kada je rodila devojčicu, shvatila je da je voli više od sebe. Rešila je da je ne napusti. Siromašni artisti su joj pružili utočište. A ona se postarala da nađe posao. Glumila je sirenu. Samo, uopšte nije volela da bude sirena! Mrzela je taj posao, budući da je odvajao od njene bebe. Nije mogla ni da je na miru podoji, iako su je vrlo brižljivo čuvale „zmija-devojka“ i „električna-devojka“.

Upravo tog hladnog, kišnog dana kada ju je Radmila Bunuševac, prva srpska profesionalna novinarka posetila, sirena je čistila ribu. Spremala je sebi skromni obrok. Krljušt je letela naokolo. Od mita, do blata, takoreći, u jednom dahu.

Sirena se zvala Miroslava, a šta se sa njom i njenom bebom desilo kasnije, možemo samo da zamislimo.

Naslovna fotografija: Radmila Bunuševac, prva žena koja se profesionalno bavila novinarstvom u Srbiji u redakciji Politike