Pouke iz prošlosti: Kako se osloboditi smrada?

Da li su pseudo-nauke bile opasnije za ljudski život u drevna vremena ili danas? Kada je o medicini reč, onda to pitanje postaje vrlo zanimljivo. Medicinska nauka je napredovala do nezamislivih visina, ali, isto tako, uz pomoć novih tehnologija, interneta i društvenih mreža, mogućno je proširiti takoreći bilo kakvu, neverovatnu, lažnu (nadrilekarsku) vest kao medicinski ispravnu. I dokazanu. Pandemija kovida 19 dobar je primer. Od iracionalnog straha, do bezuslovne vere, tako se kreću mišljenja zbunjenog naroda koji ne zna šta će sa sobom.

Nepouzdane vesti koje se munjevito pronose uglavnom su veoma opasne (i ne samo kada je o medicini reč – politika je takođe klizav teren). Međutim, bilo je i prilika kada se moć glasina pokazala kao više nego korisna stvar. Desilo se to u Londonu, u 19. veku. Treba imati u vidu da je Luj Paster otkrio postojanje bakterija oko 1860. godine, a tek 1879, nemački lekar Robert Koh počeo je da povezuje patogene sa pojavom specifičnih infekcija. Ali, pre toga, dakle pre nego što je stigla naučna potvrda, u viktorijanskom Londonu, usled velikog smrada koji se širio prljavim gradskim ulicama, ljudi su počeli da veruju da upravo taj vonj izaziva teške bolesti poput tifusa, kolere, tuberkuloze, upale pluća ili dizenterije. Bila je to teorija mijazmi, otrovnih isparenja u vazduhu.

U to vreme u Londonu nije bilo javnih toaleta. Muškarci su urinirali na ulici. A šta su radile žene? Za njih je to bilo (i ostalo) ponižavajuće. Zato su, jednostavno, izbegavale da se duže zadržavaju napolju. Kućno smeće takođe je ostavljano na ulici. Glodari su uživali. Hranili su se obilato i razmnožavali. Velika nužda obavljana je u privatnim „toaletima“ u dvorištu, iznad septičke jame. To je važilo čak i za kuće imućnih građana. Doduše, postojale su gradske službe koje su ih praznile. Nesrećni radnici su sa kofama punim izmeta noću prolazili kroz grad i odlagali ga u kanalizaciju. A ta, često zapušena kanalizacija mešala se sa pijaćom vodom. Gradska groblja bila su pretrpana, a grobovi suviše plitki. Odatle su se širili gasovi nepodnošljivog smrada.

I naravno, pod ovim mučnim oblakom neprijatnih mirisa, građani Londona su postali (s pravom) opesednuti teorijom smrada. Ta gadna isparenja nazivali su „demonskim vazduhom“ ili „noćnim vazduhom“. U stvari, nije im odmah zasmetalo đubrište kao takvo, već je čulo mirisa bilo to koje je prvo primetilo opasnost. Ljudi nisu mogli da spavaju, niti da rade u tim uslovima. Počeli su da protestuju. Gradske vlasti nisu imale kud. Između 1850. i 1870. izgrađena su javna kupatila, perionice i moderna kanalizacija. A po ugledu na Francuze, i žitelji Londona su svoje pokojnike počeli da sahranjuju van gradskih zidina.

Ukratko, higijenski uslovi su poboljšani. I broj infekcija se smanjio. Ali, ono što je najvažnije, jer je to bilo i najlakše osetiti – smrad, bar onaj veliki, neizdrživi – nestao je. Zagovornici teorije mijazmi bili su zadovoljni, premda je teorija kao takva, vrlo brzo bila odbačena. Vremenom, gradovi su postali čistiji i moderniji. Možda previše moderni. Na ulicama se, takoreći odjednom, pojavio zastrašujući broj vozila. Ljudi nisu ni primetili kako su se različita isparenja ponovo našla u vazduhu. Došla su toliko perfidno, da ih bezmalo niko nije ni primetio. I onda su se setili da se stari smrad zapravo vratio. Ali to više nije bio samo onaj stari, već novi, još opasniji. Koji nismo umeli da prepoznamo dok nije počeo da izaziva alergije. I još mnogo toga.

„Čovek budućnosti biće čovek bez nosa”, napisao je Italo Kalvino u svojoj priči Ime, nos iz 1986. godine. „Naše gluve nozdrve neće više moći da uhvate nijednu notu iz game mirisa (…). Kada zaboravimo azbuku čula mirisa koja je sadržala isto toliko rečnika dragocenog jezika, mirisi će ostati bez reči, neartikulisani, nečitljivi.“

Kakav prorok! Premda je dokazano da takvi ljudi ne postoje. To su slučajnosti o kojima je, takođe, već dosta toga rečeno.

Nova vest o tragovima starog smrada za kraj: ispod toaleta jedne plemićke porodice koja je živela u Jerusalimu pre 2700 godina, pronađena su jajašca crevnih parazita. O današnjim kužnim isparenjima možda će svedočiti buduće generacije. Ako ne budu onakve kakve ih je zamislio Italo Kalvino.

Naslovna fotografija: Smog nad Meksiko Sitijem 2010. godine izvor Wikipedia