Pouke iz prošlosti: Veštičji noćni poj

Pre Drugog svetskog rata, mesto Banjani u Kolubarskom okrugu imalo je status varošice. Danas broji manje ili više – hiljadu stanovnika. Tokom vrelih dana meseca jula 1932. godine, preko dana ova varoš bila je sasvim tiha, budući da se zemljoradnički život odigravao po poljima. Međutim, upravo tada, u Banjanima se dešavalo nešto što je izazvalo opštu uznemirenost i životnu pometnju. Preciznije rečeno, neobični događaji zbivali su se pod sjajem mesečine. Noću.

Velika nevolja snašla je, naime, Milivoja Mihajlovića, stanovnika Banjana. Pre nego što kažemo o kakvom problemu je bilo reči, trebalo bi da se podsetimo da su verovanja naših seljana u to doba često bila ispunjena stvarima nebliskim javi: vampiri, obezglavljeni ljudi koji tumaraju selom, plastovi sena što trče do usnulih zemljoradnika kako bi im se stropoštali na glavu i tako dalje. Pa ipak, Mihajlovići su važili za vrlo trezvenu porodicu. Milivoje je navršio 52 godine, bio je vredan, čist, učestvovao je u ratu, često putovao kolima za Beograd. Njegova deca bila su najbolji đaci u Banjanima. Spavao je ko zna koliko puta u polju tokom noći! I ništa! Sin Rajko tek beše stigao iz vojske. Pa ipak, došlo je dotle da niko iz ove porodice, od paničnog straha nije noću smeo da se makne iz sobe.

Naime, veče posle Vidovdana i Rajkovog povratka iz Beograda, kada su svi legli da spavaju (Milivoje sa svojom ženom Katom i mlađom decom u sobi, a Rajko sa nevestom i dečicom u kuhinji), usred noći probudi ih neka zastrašujuća dreka. Ta buka, možda tačnije – krik – nije ličio ni na životinjski, niti na ljudski. Zvučao je mnogo strašnije i od praska granate. Budući da je dopirao iz kuhinje, Milivoje se takoreći u skoku našao do mesta gde je sin spavao sa porodicom… Tu je našao polusvesnog Rajka i uplašenu snajku Smilju. Sin mu je kasnije ispričao kako mu se pričinilo da je kroz otvoreni prozor uletelo nešto nalik koferu i krenulo ka njemu ispuštajući taj natprirodni krik koji je probudio i Smilju. Ona je videla da joj je muž od zaprepašćenja privremeno ostao bez glasa.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Mihajlovići su stoga sutradan otišli u desetak kilometara udaljeno selo Dokmir. Tu je živeo čuveni Pera iz Dokmira – kako su ga zvali. On je bio poznat pre svega kao bogomoljac, ali je istovremeno negovao, sa verom nespojivu strast – prizivanja duhova. Svi su u kraju, bez ostatka, verovali u Perine veštine. Kad ih je saslušao, on je, inače nepismen čovek, počeo da izgovara molitve upućene svim znanim i neznanim svecima. Rekao im je da dođu sutradan, jer će mu neki od svetaca svakako u snu odgonetnuti šta se zapravo Mihajlovićima događa.

Već sledećeg jutra, Perina presuda zvučala je Milivoju kao da ga je neko polio ledenom vodom: u njihovu kuću uselila se Veštica Noćnica! Jedino što im je preostalo, bilo je da svake večeri pale sveću svecu Sisoju (koga je Pera najviše uvažavao). A zašto se Veštica Noćnica baš kod njih uselila? Jer su propustili da daju parastos Milivojevom čukundedi Teofilu! Zato su sveću uveče zapalili, okitili prozore glogovom živicom, a parastos ostavili za posle žetve.

Osim toga, odlučili su da svi spavaju u istoj sobi. I Milivoje sa ženom i decom, i Rajko sa svojom porodicom. Veštica noćnica je nastavila da ih napada. Na Smilju je krenula u obliku užarene lopte. Kada je izletela iz kuće, kružila je kao nekakvo loptasto svetlo oko stabala kajsije. I svaki put taj isti krik… Milivoja, koji je stražario, dotakla je za nožne prste. Prsti su počeli da mu se lede i hladnoća se sve više i više penjala preko listova, trbuha, grudi, sve do glave, dok mu nisu navrle – suze! Već je došao Petrovdan. Bilo je vidljivo da Mihajlovići kopne. Šta da rade? Pozvali su sveštenika Milana Arsenovića. Ovaj je poskidao glogovu živicu sa prozora i rekao je da će noćnu sablast oterati kada im bude osvetio kuću.

To je i učinio. Sveštenik je osvetio kuću Mihajlovića dok su oni, okupani i počešljani klečali. I ništa. Sablasti i krici su se vratili, svaki put, činilo im se još strašniji. Cela varošica se uznemirila. Lekar Zdravstvene zadruge dr Savo Stanković, došao je nepozvan. Svima je uzeo krv. Bili su zdravi. Ustanovio je da veštica nema, nego da su vrućine velike, da su Mihajlovići preumorni od rada u polju. Ni to saznanje nije pomoglo. Komšije su počele da dolaze noću da spavaju, te su i sami prisustvovali noćnom urnebesu.

Priča o Veštici Noćnici toliko se raščula po kraju, da su se zainteresovali i sreski načelnik i sreski sudija. Izrazili su želju da i oni spavaju kod Mihajlovića. Ali čim je stvar dobila tu pravno-političku notu, ondašnji novinari prestali su da se interesuju za Vešticu Noćnicu iz Banjana. Stoga ni traga od nastavka priče iz novinskih arhiva. Od letećeg kofera i užarene lopte koja je zbog neodržanog parastosa progonila porodicu, nije ostalo pisanih tragova. Možda je to zgodan nauk da svoje snove, ma kako nam strašni bili, pažljivo saopštavamo drugima. Da li je strašnija poseta Veštice Noćnice u pozni čas ili dolazak na konak predsednika opštine?

Fotografija za naslovni kolaž: Silueta veštice iz zamka Hoensalcburg; izvor: Wikipedia