Šećerna bolest

Piše: Marija Ratković

Ljudi često kažu da je šećer najveća zavisnost, ali oni to kažu samo onako, pre parčeta torte i posle male kesice šećera koju su otcepili i sručili u kafu. Neki, muškarci uglavnom kažu „nisam ljubitelj slatkog” dok neki imaju svoje omiljene slatkiše. Svi udruženo važno vrte glavom kako je šećer štetan, ali kad krenu u goste, deci kupe šarene slatkiše kod kase. Licemerje vezano za šećer jedno petsto puta je gore i odvratnije nego ono za alkohol. Jer deci niko još ne daje alkohol.

Šećer mi preti ceo život, on se nadvija nad mene i obuzima me još od prvih dana kada sam saznala šta je i kada mi je bio strogo ograničen. Tata kaže da nismo jeli šećer ni skrob uopšte do polaska u školu, ali ja se živo sećam torti, sećam se poklona i slatkiša kojima sam se radovala, baš zato što su bili zabranjeni. Osnovno je bilo da se najedem što više kupovnih slatkiša za rođendan, da me ne provale. A kada se to desi, onda mama kaže „onoliko torte ima”, a to je laž jer ima samo jedna – reform torta koju je napravila tetka Jela, Crnogorka sa zlatnim minđušama i crvenom kosom, kuvarica iz poljoprivredne škole, ili je napravila mama po tetka Jelinom receptu. Torta i nije bila loša, ali je bila braon. Kada su druge žene pravile torte mogla sam da tražim cveće ili ananas, da pitam da stave barbiku bez nogu u sredinu ili srebrne perle. Jednom sam probala jednu minjon tortu i zaljubila sam se u sitne šarene perle po njoj, same torte se ne sećam.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Svaki put kad bih videla kolače, izvlačila sam najsočnije pohvale, najlepše reči kojih se setim, iskreno oduševljena kao da nikad nisam videla kolače, što je moje roditelje posebno nerviralo, ali nisu želeli da komentarišu pred gostima. Na jednoj slavi u obližnjem selu, toliko sam se zanela preprženim belim šamom na orasnicama da sam domaćici u maniru jedne princeze rekla: „Ti bi mogla da kuvaš na dvoru, ovo su carski kolači”, i ta se priča prepričava svaki put kad se vidimo. Malo me je i sramota zbog te nadmenosti sedmogodišnje devojčice koja određuje ko sme – a ko ne sme na dvor.

Dok sam trenirala jela sam po jednu čokoladu dnevno, posle noćnog treninga, znajući da mi je deda umro od posledica dijabetesa, da nana ima dijabetes, tata takođe, a imaću i ja. Jela sam čokoladu kao da me juri život, a ja se takmičim da pojedem što više čokolada dok mu ne dođe kraj, i to mi se učinilo tako tužno.

Poslednje slatkiše pojela sam jedan dan pre nego što sam saznala da imam rak. Sećam se, ležala sam u strahu, u velikom praznom bračnom krevetu, pokrivena do zuba uz kutiju napolitanki koje sam kupila na meru i uz kutiju nekih čokoladnih štapića sa ukusom vanile. Oko mene su još bile cigare i litra kole koju sam prestala da pijem već godinama unazad jer sam dobila teška oštećenja zubne gleđi. Mislila sam o tome kako neću i ne mogu da prestanem sa junk food-om, kako je to moje, samo moje, i onda sam rekla – moja jedina radost. Odjednom sam se zgadila sama sebi, tako snažno, tako tužno. Najviše zato što sam iskreno verovala da je osećaj topljenja šećera i dopaminski udar koji se razliva po telu moje jedino zadovoljstvo. Sva lica svih dragih ljudi stajala su kao kipovi u hodniku, dok je čokolada koja zagreva dušu jedina bila stvarna. Iskreno verujem da se tako osećaju svi zavisnici ovog sveta. Uplašila sam se i – prestala.

Ali prestanak nije lak. Prestanak nije samo odluka, nije samo odbijanje i nije vikanje okolo o tome da sam – prestala. U prvo vreme sam čak ponekad jela zalogaj ili dva torte, samo da bih sakrila svoj prestanak. Prisiljavala sam se da ćutim, da ne privlačim pažnju. Svaki zalogaj šećera, posle duge apstinencije, izazivao je šok, nesvesticu i vrtoglavicu, ubrzan rad srca i drhtavicu, bujice reči slične onima koje imaju mala deca dok jedu slatkiše. Bilo mi je muka, i ti povremeni izleti su činili čudo u mojoj ideji da ne jedem šećer. Čitala sam etikete, pronalazila sam šećer u konzervama pasulja, kiselim krastavcima, puteru ili jogurtu. Nisam jurila za zamenama, želela sam život bez šećera. Zaista.

Zato me je sramota što ovo sada pišem. Ne znam kako sam poklekla. Mislim da je prvi slatkiš koji sam probala posle više od dve godine pauze jedan virtuozni kolač u meksičkom hotelu, za koji sam se ubedila da je neverovatna prilika koju ne smem propustiti, iako znam da ona ne postoji. Iako znam da kod kuće sedi ćale, čija slika sveta postaje sve mutnija od krvi u očnom dnu, gde su popucali kapilari od visokih vrednosti šećera u krvi. Ponekad kad poludim, kažem mu da me baš briga i nek oslepi ako ne može da se suzdrži. Mislim na sve one žene koje su izazvale insulinsku rezistenciju i dijabetes, stimulišući proizvodnju jajnih ćelija, nekad i samovoljno, uporno radeći na bebi, dok ih doktori savetuju suprotno, ili dok doktori ni ne znaju. Sećam se trenera koji su savetovali čokoladice posle treninga, koji su trenirali naš organizam da luči sve manje i manje insulina jer insulin ne učestvuje u razgradnji prostih šećera iz čokoladice. Tu su i svi pokloni, šećer iz ljubavi, šećer za rođendan, u obliku srca, od srca. U glavi mi se vrte svi članci o slatkišima, tortama, svi recepti, sva slavlja, sve mlade koje se svađaju oko torte, sve štrudle na sahranama, minjoni, makarunsi, parfei, banana splitovi, šlagovi, kreme, prelivi, gadi mi se od šećera u kome mi se mozak utapa.

Nikada nisam bila onaj zavisnik koji mrzi svoju zavisnost. Ranije, bila sam autentično srećna i utopljena u morima šećera, ali to vreme je prošlo. Sada moj brat jede krišom slatkiše u kuhinji, jer veruje da mi smeta ako vidim. Meni ne smeta, veći deo dana i ne razmišljam. Ali pojela sam jednu knedlu jedan dan, drugu drugi, kupila sam jeftinu čokoladicu, odbila sam bombonu, ali kolačić nisam i osećam se kao zatočena u Candy Crush igrici. Nudim slatkiše drugima, ali još uvek verujem da ih ja ne jedem. Osim što jedem. Pomišljala sam čak da će me sresti neka ljuta čitateljka – upreće prstom u mene i reći – ti lažeš, zašto si kupila taj slatkiš, ti si licemer i užasna osoba. A nema ni jedne čitateljke, samo ja, koja verovatno to isto mislim. I lakše mi je da mislim o sebi kao nemoralnoj, strašno pokvarenoj osobi koja se iskrada sa uobičajene putanje i ide negde da pojede slatkiš lažući sebe da ga je danas zaslužila, nego da priznam, samo sam – slaba.

Danas sam mislila o slabosti, o tome kako bih radije rekla da sam zavisnica, pokvarenjak ili lažov, okrivila bih babe koje mese torte i kolače, dede koje kupuju žvake kraj kase, ćaleta koji vodi na sladoled i kevu koja odlazi u poslastičarnicu, osudila bih korporacije, donela zakone za zabranu šećera, zatvorila fabrike i kažnjavala, sve bih pre učinila. A ono što me čeka iza ćoška, nije šećerna bolest nego sve moje slabosti s kojima se moram suočiti kad-tad. I tu nema vrdanja.