Seks i ostale lepe reči: Psovanje publike, mudre misli i smeće

Piše: Marija Ratković

I istina je. Napisana psovka odjekne mnogo više. U govoru, dok mašem rukama i smejem se, dok otpijam čašu vode ne primeti se kako začinim reči psovkama. A gotovo nikada nikoga ne psujem. Samo kompjuter redovno. Često mu kažem: „Jebem te u usta”, pouzdano znajući da kompjuter nema usta niti da ja mogu jebati. I sad mi je smešno.

Nikada ne psujem boga. I to ne zato što sam religiozna, iako jesam. Ne psujem boga jer sam jednom bila sa rođakama u selu u šumi. Sedele smo na travi i plele venčiće od belih rada. Svakoj beloj radi bismo probušile stabljiku i kroz nju proturile sledeću. Super skoncentrisana na venčić, onako mala, nespretna i bangava u ruke, u toku pletenja venca opsovala bih boga svaki put kad stabljika pukne. „Nemoj da psuješ Boga”, rekla mi je par meseci starija rođaka, isto tako mala kao i ja. „Zašto da ne psujem?”, pitala sam u maniru nevaljale buntovnice. Ona je samo slegla ramenima: „Ne znam, ne valja se”, i nastavila da plete venčić. Malo stvari sam se zarekla, ali sve sam uvek ispunila. Od tog dana, apsolutno nikada više nisam opsovala boga, prosto zato što je ona bila tako divna i što je učinila tu moju nemarnu psovku pravom uvredom, a to je poslednje što sam htela. Kad bolje razmislim, bog nije imao ništa s mojim propalim venčićima. A ni s mojim propastima inače.

Osim boga, retko psujem i ljude. Često vređam, kažem „smeće” ili „glupačo” ili nešto ružnije, ali retko govorim ljudima da puše kurac ili da se jebu ili da odjebu. Nekako, ne mogu ni da zamislim da nekom jebem majku ili oca, brata ili dete, više sam pristalica jebanja sunca ili svega, ali i to čuvam za specijalne prilike. Kad pišem, najčešće upotrebim najlepšu od svih psovki na svetu, koju sam našla na jednom feminističkom portalu a koja glasi: „Jebem li ti sve sem majke” i ta psovka kao da pravi neku kosmičku ravnotežu u kulturi u kojoj malo malo neko pominje majku. Ta psovka mi je topla, jer neku negde majku, koja pere čarape ili kuva ručak ne sluteći šta dripac može da uradi, čuva, bar od tog potezanja u svađi. Posle se uvek setim, da nikako ne bih smela da psujem ni sestre, žene, ćerke ili komšinice, i onda se trudim da ne psujem, ili da psujem samo kad moram.

A kad uopšte moram? To je jako teško pitanje. Psovke, uvrede i ružne reči generalno, često su izliv srca na mozak, gotovo uvek su popuštanje iracionalnom, odsustvo kontrole ili dobrog ukusa. Puritanci su samo u jednom u pravu, kada bismo imali dovoljno vremena, svaka bi se rasprava i svaki govor mogli održati bez psovke. Ali nemamo dovoljno vremena.

Najbolji savet, ili ako ne najbolji, dao mi je jedan drug pred tribinu koju sam držala na izložbi. Kao mlada kustoskinja, bavila sam se ozbiljnim političkim temama. Na izložbama koje sam organizovala i kurirala, teme su bile masovna stradanja, Holokaust, nasilje, zločin, rat i smrt. Pred svako otvaranje, pred svaki razgovor, zazirala sam od nacista koji bi dolazili na događaje, postavljali pitanja, dovikivali, pretili ili nasilno prekidali svaku priču. Od iskusnijih kolega, tražila sam pomoć. „Pa isteraj ih”, rekao je hladno. Verovatno sam imala nemušt izraz lica, kada mi je ponovio: „Reci marš napolje! Izbaci nacoše, zašto bi bila fina, jesu oni koji pljuju po grobovima nevinih ljudi fini, jesu oni koji brane zločince i koljače dostojni tvoje uljudnosti. Zapamti –  ti imaš pravo da biraš sagovornike, imaš pravo da ne odgovoriš i imaš dužnost da udaljiš one koji vređaju i mrtve i žive”. I dalje sam gledala u čudu. Shvatila sam da su moja „finoća” i „ljubaznost” bili samo posledica srednjoklasne etikecije, uljudnosti razgovora među ljudima koji se jednako poštuju, i da realno nisam imala pojma šta se radi kada ti na događaj upadne maliciozna grupa verbalno agresivnih neistomišljenika. Nisam imala pojma šta znači kad neko silom brani argumente, svet nauke i umetnosti me je u potpunosti zaštitio od svih vrsta nedemokratskog izražavanja mišljenja, upotrebe sile ili psovke. U tom trenutku, mala i besmislena ružna reč „Marš!” učinila mi se kao univerzalni ključ za izlaz iz svake situacije. Znajući da ga imam u džepu, kao da imam neku super moć, ta ili neka mnogo gora psovka činila mi se kao čarobna reč koja će raščiniti kletvu, koja će me osloboditi stega građanskog morala i sudariti sa realnošću. Kada kažem (ili samo pomislim) „Marš” i kada dodam bujicu verbalnog smeća i uvreda na račun nekog šovinističkog smrdljivog govneta fašističkog smrada i ljudskog odpada, odjednom odahnem. I da. Psovke oslobađaju. Psovke predstavljaju pad brane dobrog vaspitanja koja čini da u nama ključa bes koji izaziva i nakuplja tuđa agresija. Psovka izliva nagomilanu frustraciju što nam pristojnost brani da se spuštamo na niži nivo, psovka ukida granicu između nas i njih, koja je nekad klasna, rasna, nekad rodna, ali uvek duboko politička. Odvratne reči koje pokuljaju otvaraju bojno polje u kome nisam goloruka, i jezik kojim vladam bolje nego protivnik uvek mi može omogućiti da poput nindže izbegnem autogol jebanja neke nesrećne majke koja tom fašisti nosi sendvič u sobu ili šeta kuče, imam čitava prostranstva uvreda koje neće iskazivati realne pretnje, pogađati fizičke mane ili seksualnost ali će se nepogrešivo zabadati u glupost, zlobu, idolopoklonstvo i užasnu istoriju pogreški koje je provizorni protivnik sam skrivio.

Ideja o fer pleju, vodi me i malim ličnim borbama za psovke. Psovke su okej. Obožavam reči, obožavam kad zazveče psovke, kad je moguće preneti koliko sam ljuta, razočarana ili prosto nemarna. Nekada kao uzrečica, skoro poštapalica javi se neko „u kurac” bez jasne predstave kuda to teram nekoga češće nešto, nekada politički bitno ne koristim zamene za kurac ili pičku, a opet „jebi se” seče hladnije od mača dok se „jebi me” otegne mazno i bezobrazno intimno u inače poslovično hladnom internetu, dok „jebeeem ti” zvuči neutralno, ali razočarano najčešće sluti na grešku koja je kasno uočena u već objavljenom tekstu, govna su govna, zna se jedino se s pičkom još borim kako da je umilim ljudima, kako da je ne dožive kao karakternu grešku ili zlu i preteću prazninu gde male piše odlaze da umru. Kako se borim za postojeća značenja i nijanse, borim se i za neka buduća lepša i senzualnija, borim se za humanija i draža, gotovo tepajuća značenja reči peder ili kurva, u rečniku kao i u životu, borim se za bolji život, da ga zgrabim poput tigrice (da ne zaboravimo rodnu senzitivnost, za koju se isto borim).

Nedavno mi je jedan list cenzurisao reč odjebe, pretvorivši je u mirno ode ili na drugom mestu par finih zvezdica umesto „djebe”. Original glasi: „Danas sam shvatila da će 99% muškaraca da odjebe od mene kad kažem da nisam zainteresovana za bilo šta osim veze, ali da istovremeno nemam matericu te neću rađati potomstvo.” i bez preterivanja, kao što sam i napisala, čvrsto verujem da svi ti ljudi treba da odjebu, a ne da prosto odu, složićete se postoji značajna razlika jer odjebi nosi snagu piksle u glavu, dok slika muškaraca koji odlazi od mene nosi neki žal. Jedan drugi list je moj pismeni odjeb za sve nepoželjne muškarce mog života interpretirao kao „Muškarci beže od mene” što dosta menja celu priču u korist moje jadnosti, koju im kao borkinja (setimo se, učimo ženski rod) neću oprostiti i zbog koje su zaslužili salvu verbalnog smeća, ako ne i neku pravno-disciplinsku pikslu. I tako, godinama od one lepe morske priče, u kojoj me je radijska spikerka oslikala kao nežnu i brižnu, u novinama vidim sebe kako „izgovaram odvratne reči, reči odvratne kao kad neko na ekranu kopa oči i čuje se ono šljap, šljap” jer nekad su reči opasne poput mača i ružne poput zla. Verujte mi znam o čemu pričam, ako ništa zbog one umetnosti u kojoj postoje masovna stradanja, Holokaust, nasilje, zločin, rat i smrt.

Pričajte i pišite šta hoćete, ne morate biti fini, samo budite odgovorni. A umesto nekog mudrog zaključka o psovkama i nepsovkama, pozvaću sve zainteresovane da pogledaju još jednom moj potpis, parafrazu Henrija Milera, koju igrom slučaja delim sa Pamelom Anderson, koja me podseti da ceo tekst ni jednom nisam rekla sise. Sise su isto lepa reč.