Skoro svaki čovek ima svoj sport. Treba samo da ga otkrije

Na tabli, neposredno pred krivinom, piše da je do kraja ostalo još 200 metara. Ajde, još samo malo, bodrim se dok trčim, cedeći iz sebe poslednje atome snage. Prolazim pored nje, skrećem i konačno ga ugledam. Ulica je ravna i široka, a u daljini se nazire ono što već četiri i po sata želim da vidim – cilj! Trčim i dalje, publika je brojna ali prilično hladna, što mi ne smeta previše. Čak mi je i dodatni izazov da ih malo razbudim i prodrmam. Suviše sam euforičan da bih dozvolio da se utopim u njihovu ravnodušnost. Gledam ih u oči dok trčim pored njih i krećem da vičem, podižući ruke nekoliko puta ne bi li ih malo razbudio. Upalilo je ovo, jedan po jedan se javljaju, kreću da mi aplaudiraju i uzvraćaju poneki uzvik. Uključivanje rezervisane norveške publike u moje slavlje skoro da mi deluje kao jednaki uspehom kao i završetak maratona. Prolazim kroz cilj stegnutih pesnica, poput fudbalera koji je postigao gol. Ubrzo mi prilazi jedna devojka i stavlja mi medalju oko vrata. Gledam je, lepa je, velikim slovima piše Oslo Maraton. Svaki put kad dobijem medalju pomislim kako je najlepša do sada. Ova mi je peta sa maratona, a prvu sam osvojio pre nešto više od godinu dana. Za ovu jesen sam se prijavio na još dva maratona, onda sledi zimska pauza, dok nastavak planiram za mart iduće godine.

A počelo je tako neobećavajuće. Zapravo, nije bilo ni planirano da počne. Pre nekih devet godina moja sadašnja supruga, a tadašnja devojka, obavestila me je da bi želela da počne sa trčanjem. Rekao sam joj da ću joj praviti društvo, iako ni sam nisam znao što sam to učinio. Nikada me trčanje nije privlačilo. Ono je oduvek bilo prisutno u mom životu, ali kao sastavni deo nekog drugog sporta. Trčanje za loptom u fudbalu ili košarci imalo mi je smisla i upražnjavao sam ga otkako znam za sebe, ali trčanje radi trčanja?! Koja je tu uopšte poenta satima trčati? Ima li šta dosadnije od toga?

Otišli smo na Olimp i trčali neko vreme. Bio sam u očajnoj kondiciji, nisam imao ni adekvatne patike, pa su mi izašli žuljevi. Ali i pored tog bola i borbe za vazduh, shvatio sam da ima nečega u tome. Nečega što nisam umeo racionalno da objasnim, jer sam i dalje imao snažne argumente da u nekoj diskusiji objasnim zbog čega je trčanje najdosadniji sport, ali koga briga za diskusiju kad sam osetio sreću. I želju da to ponovim i narednih dana. Sutradan sam kupio patike za trčanje, pitajući se da li sam upravo bacio pare. Možda je u pitanju samo početna euforija i nakon dva-tri treninga shvatim da je istina sve ono što sam mislio o trčanju. Ali, neću to moći da znam dok ne probam. Istovremeno, tolike sam pare u životu bacio na gluposti, da su jedne patike koje će možda biti zaboravljene u cipelarniku najmanji problem.

Ispostavilo se da ipak nisam pogrešio što sam kupio patike, jer je trčanje postalo sastavni deo mog života. Nedelje su prolazile, radovao sam se novim treninzima, pitajući se kako je moguće da je ovaj sport sve vreme bio tu, a da mi je toliko vremena trebalo da ga otkrijem i da sam čak i to učinio pukom slučajnošću. Da ironija bude veća, moja žena je trčala možda još tri-četiri puta i zauvek batalila ovu aktivnost.

Koliko god kilometara pretrčao i dalje mi je teško da objasnim šta je to što me vuče ka ovom sportu. U početku mi se verovatno svidela brzina napretka. Sumnjam da postoji mnogo sportova gde je za tako kratko vreme moguće videti toliko poboljšanje forme. Koliko god da ste loši kad počnete, već nakon nekoliko nedelja shvatite da bez problema prelazite razdaljinu o kojoj ste nedavno mogli samo da maštate. Da normalno dišete, dok ste se ne tako davno borili za vazduh. Trčanje je sport koji vam za kratko vreme stvori iluziju da granice ne postoje. Istrčite prvi put osam kilometara i nedugo zatim već ste na brojci od deset. Pa i nju pomerite, stignete do dvanaest, pa četrnaest. I onda pomislite da biste mogli možda da se oprobate i u polumaratonu. A kad istrčite jedan, pa drugi polumaraton, prođe vam kroz glavu pomisao da biste možda mogli da se oprobate i u celom.

Možda mi se kod trčanja najviše sviđa osama tokom treninga. Prilika da imam vreme samo za sebe, da čujem svoje misli, prepustim se prizorima oko sebe. Mogućnost da na nešto drugačiji način otkrivam delove grada kojima sam toliko puta prolazio, ili me put navede na neka mesta u svom gradu na kojima nikad pre nisam bio. Trčanje je sport za koji nije neophodna ekipa, ne morate da se dogovarate ko je sve slobodan, nemate plaćen termin u sali, već imate svu slobodu da trčite kad hoćete, gde hoćete i koliko dugo hoćete. Neko voli da trči u društvu, postoji po Beogradu mnogo trkačkih timova koji zajedno treniraju, jedni druge bodre tokom trka, i svestan sam da taj osećaj zajedništva i uzajamne podrške daje neku čar, ali je meni to isključivo individualna aktivnost. Biće da dobro ide uz moju introvertnost. Ima i nečeg smirujućeg u samom trčanju, pogotovu ako na treningu ne nabijate neki jak tempo, već to činite malo sporije i upijate dešavanja oko vas. I naravno, onaj divan osećaj kada završite trening i vraćate se kući umorni i ispunjeni, svesni da ste dobro iskoristili prethodnih sat, dva, tri.

Ali, ljudi koji trče do sutra mogu da teoretišu i navode niz lepih priča koje divno deluju na papiru, džabe je sve to ako se neko u tome ne pronalazi. Zato ideja ovog teksta i nije nužno da se upustite u trčanje. Kao i svaki sport, ono nije za svakog, i jasno mi je da mnogi ljudi koji su trčali o njemu misle isto ono što sam ja smatrao pre desetak godina. S druge strane, istinski verujem da svaki, ili makar skoro svaki čovek, ima neki sport za sebe. Neki su imali tu sreću da ga otkriju, a ako spadate u one koji još uvek nisu, nemojte da se ustručavate da se oprobate u raznim aktivnostima. Bez obriza na to koliko godina imate, u kakvoj ste formi, kolike su vam obaveze. I nemojte da se obeshrabrite ako vam ne legne prvi, drugi ili treći sport, nastavite da tragate. Pojaviće se pre ili kasnije. Čak i ako vam ostanu samo oni sportovi koji vas u teoriji ne privlače, budite otvoreni da i njima makar jednom pružite šansu. I ako vam deluju dosadno. Besmisleno. Smešno. Možda vam promene život kao meni trčanje i obogate ga jednim novim hobijem u kom nijedan minut nije uzaludno potrošen.

Naslovna fotografija: Nemanja Jovanović