Kikiriki, semenke, sport za zube: Sloboda

Sloboda je, po sebi, kranje neprecizan pojam, kao i svaki drugi. Sloboda može da se gleda skoro pa kao prilog za mesto, ispred rešetaka je sloboda, iza je robija. Izvan zakona je sloboda, unutar sistema robija, može i tako. Pojam sloboda uopšte ne možemo samostalno koristiti, treba nam uvek neko referentno telo. Ako kažemo daleko, daleko u odnosu na šta? Jednom je nešto daleko dok je drugome to isto blizu, te tako, za nekoga je jedno sloboda dok za drugog nije. U današnje vreme, uzevši u obzir sve ove okolnosti, epidemije i krize, sloboda se malo gde može pronaći. Iz meseca u mesec, navikli smo se na neslobodu kretanja, na neslobodu druženja, grljenja, čak i glasnog pričanja, jer se tako, kažu stručnjaci, virus više raspršuje, ili nam glasno pričanje ograničava slobodu makar tako što će nas komšije čuti i prijaviti za nelegalan skup više od pet osoba.

Tako, pre neki dan, u nabavci u Metrou, gde između rafova visokih do plafona sa razglasa trešti snimak koji se ponavlja, koji upozorava kupce da nose maske i drže međusobnu fizičku distrancu, meni krenu suze. Tek tako, iz čista mira, dok ispred sebe guram velika metalna kolica koja su skoro prazna, jer kupovina u kriznim danima mora biti racionalna i svedena, dok ljudi od mene beže kao od kuge i gledaju me popreko ako im se suviše približim, ako mi, slučajno, treba nešto sa rafa za kojim i oni sami stoje. Razmenjujemo nepoverljive poglede, jedva međusobno čitamo facijalne ekspresije jer nam se zbog maski vide samo oči, ali oči, iako precenjene po pitanju „ogledala duše“, tako same, teško da mogu nešto da kažu. Ispod maski ne znam da li mi se neko smeje ili mi želi sve najgore, možda me je i opsovao, ne razumem, jer se preko maski mumla i nerazgovetno govori. Za to vreme, kotrljajući i dalje ta velika skoro prazna metalna kolica, veća od mene, za razliku od svih nas, žena sa razglasa govori razgovetno, sporo, tako da je svi dobro čujemo, iznova i iznova, opominje nas uporno kao da nas hipnotiše, kao da nas sprema za neki rat u koji sutra treba svi tako mutavi da se zatrčimo.

Na odeljku sa voćem i povrćem jedan stariji gospodin i ja, uporno, već ko zna koji minut po redu ne uspevamo da otvorimo plastičnu kesu. Svim silama pokušavam da se obuzdam da ne sklonim masku i ne poližem prst, čini mi se da on radi isto to, i da jedno drugome ne stražarimo, sigurno bismo oboje odavno polizali prst i otvorili tu prokletu plastičnu kesu. On uspeva prvi, ne znam kojom metodom, dok ja pokušavam da pocepam ćošak kese, da trljam kraj o kraj, ali kesa se sve više slepljuje sama za sebe. Pomislim čak i da je to neka felerična kesa koja ne može da se otvori, ali ako je ostavim i uzmem drugu, znam da niko neće hteti da uzme tu moju izgužvanu ispipanu kesu. „Racionalno koristite kese“, opomene me natpis na pultu na kojem kese stoje, i odustanem i od poslednjeg traga te misli, od ideje da se predam, i nastavim da pokušavam. Nakon pet minuta uspevam i ja da otvorim svoju prokletu plastičnu kesu i u nju utrpam nezrelo voće uvezeno iz nekih dalekih tropskih zemalja koje će sazreti kod moje kuće, u Kumodražu, umesto u tamo nekoj Venecueli. Posle pola sata, dok tražim pirinač u velikom pakovanju koji više ne stoji tamo gde je ranije stajao, počinjem da čujem cvrkut ptica. Pomislim da ludim, priviđa mi se sloboda, priviđa mi se ta bogougodna melodija i taj divan ptičji glasić, priviđa mi se čist vazduh, ne taj memljivi i klimatizovani koji upravo udišem. Zastanem, udahnem duboko i naćulim uši, ali ipak i dalje čujem cvrkut ptica. Nastavila sam da šetam prateći taj zvuk, gurala sam kolica ne gledajući ispred sebe. Iako sam gledala u plafon, znala sam da sam došla do dela sa svežom i zamrznutom ribom zbog toga što mi je postalo jako hladno. Spustila sam pogled i u jako malom akvarijumu videla sam jako puno velikih riba, raspomamljeno su otvarale usta kao da su vikale: „sloboda, sloboda!“. Nastavila sam brzim hodom, znala sam da je blizu, uostalom, i ribe su mi to rekle, znala sam da se sloboda tu negde krije. Napokon, skroz visoko, sigurno dvadesetak metara od mene, na jednoj dugačkoj sijalici skroz uz plafon, stajao je vrabac i pevao. Cvrkutao je iz sveg glasa, pokušavajući da nadjača ženu sa razglasa. Leteo je po gornjim delovima hale, grickao i otvarao pakete sa hranom, hodao po sajlama kao akrobata. Taj deo hipermarketa, svima nama sasvim nedostupan, bio je njegov komad slobode. Pomislila sam kako mi ga je žao, kako bi bilo dobro da ga uhvatim i pustim napolje, ali onda sam se setila kako je napolju poslednjih godinu dana, njemu ovde unutra, sitom i na toplom, uopšte nije loše. Sloboda je, kažem, krajnje neprecizan pojam.

Fotografije: Milica Vučković