Kikiriki, semenke, sport za zube: Šta je radost

„Plomp!“, čulo se sa moje desne strane. Spustila sam knjigu i videla penušavu tečnost kako puni čaše, a zatim kad je pena isparila, u čašama je ostalo tek dva prsta nečega čime je posada nazdravljala. Od sunca nisam videla koji je šampanjac u pitanju, mada se ionako ne razumem u šampanjce. „Živeli!”, rekao je debeli čovek kojem su bore na čelu izgledale kao da ih je neko izdubio nožićem za linorez. „Živeli!”, rekla je gospođa sa velikim grudima koje su se nazirale kroz providnu tuniku. Koža joj je potamnela od sunca, ali nekako previše potamnela, nije to bio bronzani ten, već sivo-braon, poput onog dela na jabuci koji potamni ako jabuka padne na zemlju. On takođe nije imao sreće sa pigmentom, bio je beo kao sir, a čelo, njegove takođe velike i dlakave sise i gornji deo stomaka su se zacrveneli do usijanja. Žena je zapalila cigaretu, tačnije, uključila cigaretu, pretpostavljam da za te moderne elektronske cigarete ne može da se kaže da si je zapalio. Naprava iz koje je udisala redak dim bila je roze, slagala joj se sa noktima, videla sam joj i izdaleka boju noktiju jer su bili zaista dugački. Iza njih sedeo je jedan dečak, sličan njemu, takođe bucmast, crveno-beo, pretpostavljam sin, bio je zagledan u sopstvene palčeve, igrao je neku igricu na Nintendu, nekom velikom, najnovijem. Kako je podigao noge, tako su mu se stomačić i sise spojile kao dve veknice hleba između kojih se slivao znoj. „Spusti noge sa broda!“, viknuo je otac na njega, a on je, sklonivši svoja mekana stopala, na uglačanoj besprekornoj belini broda ostavio dva mala blatnjava otiska. „Svinjo!“, rekao je otac, i zatim viknuo: „Momak!“. Na palubi se u prugastoj majici sa kragnom pojavio preplanuli zgodni tip, očito skiper, koji je zatim, po instrukcijama gospodina, mikrofiber krpom i nekom prskalicom brisao otiske stopala od maleckog. Malecki je demonstrativno ušao unutra i legao na široki beli krevet, ne podižući pogled sa igrica. Kada je skiper krenuo da se vrati unutra, otac mu je doviknuo: „Donesi mi jedno kiselo mleko i upali znak!“. Prelepe boje sutona pale su u zasenak kada je sa krme broda zasijao veliki mesingani natpis iza kojeg je gromoglasno zasvetlelo ljubičasto svetlo. Brod se zvao Violeta. Gospođa Violeta je, pretpostavljam da je brod po njoj dobio ime, otvorila kiselo mleko, i u plastičnu čašu umočila kažiprst i srednji prst, i zatim kiselo mleko nanosila po dlakavim grudima svog supruga. Kada je potrošila čitavu čašu, ostatke kiselog mleka koji su joj se nalazili pod noktima, izvadila je noktima druge ruke i razmazala po čelu i nosu gospodina. Zatim su ponovo, ćutke i sa izrazito dosadnim izrazima lica, nazdravili šampanjcem. Brod Violeta se mirno njihao u luci na čijem su doku pecaroši zabacivali štapove, a ja sam se pitala koliko je radnih sati nekih drugih ljudi, onih koji sada sigurno nisu na moru, već kod kuće večeraju posle napornog radnog dana, dakle, koliko je radnih sati tih ljudi potrebno da bi se gospodin i gospođa Violeta sada spokojno ljuljuškali uz šampanjac na svom milionskom brodu…

Okrenula sam glavu na drugu stranu. Prošlo je šest sati i sunce je već zalazilo, septembar je. U vodi je bilo manje ljudi, izašli na obalu na vreme, da se osuše, dok je još toplo. Iako mi se plivalo i, čak i malo, da budem pristojna, išlo u ve-ce, popila sam dva litra vode tog dana, odlučila sam da ne uđem u more, jer ne umem da uđem u more, a da ne skvasim kosu, a onda kosa neće stići da mi se osuši, zaći će sunce, i tako dalje. Zanešena u svojim kalkulacijama, pomislila sam – Šta je ono što me je danas učinilo radosnom? Pojela sam par kugli svog omiljenog sladoleda, to je sigurno jedna od stavki. Sunčala sam se i čitala knjigu, to svakako. Zatim, setila sam se da sam se pre podne čula sa svojom prijateljicom iz Nemačke koja radi tamo kao kuvarica, bila je na pauzi i šetala se parkom dok smo razgovarale. I ona je, pretpostavljam, radila da zaradi svom šefu za brod. Usred razgovora, veverica je prošla parkom i ona mi je ciknula na uvo: „Milice, veverica! Dve veverice!“. Zvučala je iskreno ushićeno, i rekla mi je nešto poput: „Čoveče, kako ove veverice trče preko travnjaka, kao da ih vetar nosi, kao da su od papira, da nemaju ništa unutra, u sebi”. Taj njen opis veverica me je učinio više nego radosnom.

Dok sam zamišljala te njene papirne veverice, u plićaku sam videla jednog žgoljavog preplanulog dečaka, imao je možda sedam, osam godina. Zaista je ličio na vevericu. Njegovi roditelji jeli su grožđe na obali, a on je u plićaku skakao na glavu, pravio sveću, pravio kolutove u vodi. Nisu ga zvali da izađe napolje jer je kasno, jer sunce zalazi, jer su mu usta modra. Mali je umeo da napravi četiri, pet kolutova zaredom, bez izranjanja. Sa nogama iznad vode, u položaju sveće, stajao je po desetak sekundi. Deca koja odrastaju na moru su definitivno sposobnija u vodi nego mi, deca kontinentalci. Taj mali nije ni slutio koliko će prednosti imati sutra, na plaži, kada kao pubertetlija pred devojčicama bude najbolje skakao na glavu, trostuki salto, pa na glavu – pljas! Ja još uvek nisam naučila da skačem na glavu kao čovek, prosto, suviše sam kasno u životu videla more, onda kada su mi glava i stopala bila već previše daleko, toliko daleko da sam mislila da ću se polomiti tako krakata ako i samo probam. A taj mali, ta mala veverica, vidra, kretao se u vodi kao da u njoj živi. Onda kada su mu i sveća i kolutovi dosadili, počeo je da se neartikulisano bacaka po vodi, levo, pa izroni, pa desno, pa izroni, raširenih ruku, skupljenih ruku. Jednom rečju, glupirao se. Uživa čovek, pomislim. Njegove oči ispod trepavica slepljenih od soli su sijale, sijale od čiste radosti.

Zapitala sam se – Šta je zapravo radost? Je li to ono što radiš bez ikakvog razloga, samo zato što ti se to radi? Je li to ono što te čini sretnim bez ikakvog povoda? Ili kao što bi S. Ž. rekao – ako imaš razlog zašto nekoga voliš, onda ga ni ne voliš.

Ustala sam i sa ivice ponte skočila na glavu. Dobro, nije to bi pravi skok na glavu, više je bila daska, ali, kao da je važno. A kosa, kosa će se svakako osušiti. Gledala sam iz vode poslednji milimetar Sunca kako zalazi iza brda i mahala mu, sa osmehom.

Fotografije: Unsplash